Pre nego što sam se upustila u razgovor sa Mirom Adanjom Polak napravila sam blic anketu među kolegama. Zamolila sam ih da mi u nekoliko reči opišu ovu TV novinarku, našu Opru Vinfri. Rezultat: drska, agresivna, nametljiva, kočoperna, ponekad beskrupulozna, ali i – vredna, sposobna, uporna, šarmantna, neustrašiva, stalno u pokretu… I kakav god bio sud o njoj kao ličnosti i onome što svojom pojavom i načinom rada odaje, zaključak je isti: Mira Adanja Polak je odlična u svom poslu!
– Nešto je promaklo. Ona priča da je lako meni jer, navodno, iza sebe imam jak jevrejski lobi – uz zvonki smeh komentariše Mira Adanja Polak ovaj esnafski kroki njene ličnosti. – Nije tačno da je sve što sam do sada uradila kao novinar tako uspešno, tako veliko i tako važno kao što izgleda. Uz to, nijedan pametan čovek koji drži do sebe i svog imidža ne govori o svojim promašajima niti neuspelim pokušajima da uradi ono što želi.
Jedan od razloga zbog kojeg i gledaoci i njene kolege veruju da je profesionalni rad Mire Adanje Polak besprekoran, jeste učinak onoga što je ostavila iza sebe. Njen zaštitni znak su ekskluzivne reportaže i intervjui iz zemlje i sveta i živi programi koji se odvijaju iz studija TV Beograd. Poduži je spisak ličnosti koje su joj u kameru govorile o sebi i svom radu, otkrivajući gledaocima mnogo toga nepoznatog. Pomenimo neke od njih: Henri Kisindžer, Vili Brant, Kirk Daglas, Lord Karington, Piter Justinov, Sofija Loren, Mišel Romanov, Orijana Falači, Jovanka Broz, Slobodan Milošević, Sergej Bubka, Karl Malden, Gordana Bajloni, Mici Lou…
Ekskluzivu je Mira Adanja Polak pronalazila i među anonimnim ljudima. Najupečatljivija reportaža koja je obišla svet je priča sa obolelim od side.
– Ekskluziva su za mene ličnosti koje nikada do tada nisu govorile za javnost ili ono što mi sagovornik kaže, a što nikada pre toga nekom drugom nije rekao – objašnjava naša sagovornica. – I kad god bi mi neko rekao da je nešto nemoguće da se uradi, uprla bih sve svoje snage da pokažem da nije tako. Nisam uvek uspevala. Nisam o tome do sada ni javno govorila, pa ako bi sledili moje poimanje ekskluzive, onda je i ova priča takva.
O svojim profesionalnim neuspesima Mira Adanja Polak govori iskreno i otvoreno, a na pitanje – zašto je o tome ćutala u intervjuima koje je davala, jednostavno kaže:
– Niko me nije pitao. Vi ste prvi. A imala sam nekoliko događaja u životu o kojima nikada do sada nisam govorila. Recimo, kako se dogodilo da budem sa Ričardom Niksonom, a da ne napravim intervju sa njim. Moj ujak je lekar u Vašingtonu i imala sam mogućnost da dođem do bolesničke postelje ovog nekadašnjeg predsednika Amerike. Bio je na samrti kada sam ga posetila. Dugo smo razgovarali, ali je na kraju to ostao naš razgovor u četiri oka. Smatrala sam da nije etički obelodanjivati samrtni ropac bilo koga, a po cenu trenutka sopstvene profesionalne slave. Razgovarajući sa Niksonom, gledajući ga u toj postelji, zaboravila sam da sam novinar. Shvatila sam da sam na granici do koje novinar sme da ide, a da je iza nje zadiranje u privatnost i intimu – kaže Mira Adanja Polak.
Novinarka koja ima dar da u ljudima pored kojih prolazimo svaki dan, a ne primećujemo ih, prepozna dobru priču, reporter koji od sagovornika „izvuče“ i ono što nije nameravao da kaže, ume i da očigledno previdi. Teško ide uz ime Mire Adanja Polak, ali je istinito:
– Na inauguraciji jednog od američkih predsednika sedela sam gotovo čitavog dana pored Endija Vorhola. Prisno i srdačno smo razgovarali, pamtim taj dan kao veoma prijatan. Kada sam došla kući, rođaka me je pitala, sva u čudu, znam li pored koga sam sedela i kako je moguće da nisam napravila priču. Verovali ili ne, tek potpuno sam previdela o kome je reč. I ni na kraj pameti mi nije bilo da se sa Vorholom dogovorim za intervju! Tog dana je novinar u meni zatajio – kaže naša sagovornica.
Ali, seća se jednog drugog događaja kada joj je profesionalni previd koleginice bio povod da napravi krajnje potresnu priču sa beogradskog asfalta:
– Pre mnogo godina moja koleginica se porodila u jednom od beogradskih porodilišta. Kada sam otišla da je posetim, ispričala mi je da je u krevetu pored nje ležala porodilja obolela od side i da je beba koju je rodila takođe bila zaražena, a da to lekari uopšte nisu znali. Mlada majka je to poverila toj mojoj prijateljici. Tako je nastala prva priča o obolelim od side. Tek kasnije sam uradila onu u Americi – nastavlja naša sagovornica.
Na pitanje da li ju je bilo strah, ne samo tada, već i u mnogim drugim situacijama kada je izlagala sebe rizicima, Mira Adanja Polak kaže:
– Zaboravim na strah, maksimalno se usredsredim na ono što radim. Ponekad nisam ni svesna opasnosti u koju sebe dovedem. Samo spletom srećnih okolnosti tumačim to što mi se do sada nije ništa dogodilo. Sa druge strane, i te kako umem da budem uplašena. To gledaoci ne vide, ali svaki put kada vodim emisiju uživo, pretrnem od straha i treme! Kada se upali crvena lampica na kameri, znak da sam u etru, adrenalin u meni je na granici panike. Sve je to posledica odgovornosti koju osećam u odnosu na sagovornike i u odnosu na gledaoce i u odnosu na čitav moj dosadašnji rad, jer emisija koju vodim nosi moje ime. I kako to prevazilazim? Onim gardom koji mnogi tumače mojom agresivnošću pred kamerama – otkriva nam Mira Adanja Polak. I pravi razliku između tog svog odbrambenog mehanizma i onoga što čini da bi od sagovornika dobila odgovor za kojim traga.
I oni koji je zbog toga ne vole, ipak gledaju njene emisije ili pristaju da budu preko puta nje u studiju.
– Uopšte mi nije važno da li me neko voli, već da li mi veruje. Važno mi je da od mojih sagovornika dobijem priču koja je istinita. Zbog toga postavljam direktna pitanja, tražim na njih direktan odgovor i dokle god ga ne dobijem – ne odustajem. To je, po meni, pitanje upornosti, a ne drskosti ili agresivnosti – kaže Mira Adanja Polak.
Poverenje je ključna reč novinarske karijere naše sagovornice. Zbog osećanja da joj mogu verovati pristajali su da sa njom razgovaraju i oni koji se nikada ni pre ni posle toga nisu javno eksponirali.
– Nikada nisam zloupotrebila poverenje sagovornika niti je u javnost otišlo ono što mi je rečeno u četiri oka. I nikada nisam prenosila drugima svoj intimni, ljudski doživljaj osoba sa kojima sam razgovarala. Sada ću prvi put o tome nešto reći. Za mene posebno potresan i dirljiv bio je susret sa Jovankom Broz koja je za mene jedan od najvažnijih svedoka istorije moje zemlje. Bilo mi je žao te žene, bilo me je i sramota pred njom jer sam shvatila da ne postoji ni trunka građanskog poštovanja u ovom društvu prema toj ženi koju, u stvari, nismo ni poznavali. Sve što smo znali bilo je posredno, orkestrirano sa nekih visokih mesta i – daleko od istine. Osećala sam veliku tugu i tokom razgovora sa Gordanom Bajloni, potomkom poznate beogradske porodice. Tugu zbog svega što su ona i njena porodica preživeli, ali i tugu zbog slike mog rodnog grada nekad i sad. Beograd je nekada bio gospodstven grad koji je imao svoju elitu i nije imao čega da se stidi. Danas nije tako, a posebno me ljuti ko sve sebe danas naziva elitom. Sva ta osećanja ostavljam za sebe – kaže naša sagovornica.
Ono što prećutkuje čak i svojim najbližima, jer se za kolege to podrazumeva, jesu profesionalni planovi koje ima.
– Nikada nisam lako i jednostavno dolazila do onoga što me čini zadovoljnom, a to je moj posao. Od trenutka kada nešto zamislim, do časa kada to i realizujem, potrošim mnogo vremena, energije, umeća da preskočim prepreke kojih uvek ima. I nikome, baš nikome o svojim planovima ne govorim sve dok ne pređem dve trećine tog puta. Tada mogu biti sigurna da ću ono što sam naumila i ostvariti. To radim svesno, tako gradim svoj profesionalni imidž i to je osnovni razlog što vlada mišljenje da nemam profesionalnih promašaja i grešaka – kaže Mira Adanja Polak, otkrivajući na kraju našeg razgovora samo lokaciju svoje sledeće ekskluzivne priče – Skotland jard.
Šta je šapnula Nurejevu
Iako je prati glas da iza sebe ima moćne lobije koji joj otvaraju sva vrata na koja bi zakucala, istina je drugačija. Mira Adanja Polak iza sebe ima – samo sebe samu. Psiholog po struci i poliglota (govori pet jezika), Mira koristi sve svoje kapacitete, uključujući i šarm, da dođe do cilja:
– Cilj je moj najveći motiv i samo je pitanje snalažljivosti hoće li se on postići ili ne. Otkriću vam kako sam napravila intervju sa Rudolfom Nurejevim. Ugurala sam se sa buketićem cveća među njegove obožavateljke i zajedno sa njima posle baletske predstave ušla u njegovu garderobu. Zagrlila sam ga i šapnula mu: „Ja sam novinar, hoću intervju“. On se nasmejao, klimnuo glavom i odmah smo se dogovorili za termin. Sve to je trajalo manje od minuta! Ali na jednu drugu reportažu, onu sa krstarice „Nimic“, čekala sam godinama. Tadašnji komandant Šeste flote bio je general Martin. Upoznala sam ga davnih godina u Belgiji kada je bio niži oficir. Kao i sa mnogim drugima koje poznajem, razmenjivala sam s njim novogodišnje i božićne čestitke. Tako održavam i negujem svoje kontakte. Kada sam pročitala vest da je general Martin stupio na novu dužnost, čestitala sam mu i istovremeno tražila dozvolu za snimanje. Tako je nastala reportaža sa nosača aviona „Nimic“.
Novinarski "Oskar"
Ime Mire Adanje Polak nalazi se u zbornicima novinarstva Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Velike Britanije, ali ono što sama doživljava kao najveće priznanje jeste gest Jugoslovenske kinoteke: uvrstila je u svoje blago njene dokumentarne emisije iz serije „Ekskluzivno“ koje govore o članovima porodice Karađorđević.
– Nikada nisam rasipala energiju niti trčala za temama i ljudima. Strpljivo sam čekala svoj trenutak. Nikada se ne pojavljujem u javnosti samo da bih se pokazala i bila viđena. Ako idem na neki prijem, idem ciljano. Kada kod nekog ko mi je zanimljiv za razgovor ne mogu da uđem u kabinet, sretnem ga na prijemu i jednostavno pitam: „Hoćete li da mi budete gost u emisiji?“ Netačno je da ste bolji novinar ako dosta izlazite, jer novinar mora sam da pravi kontakte i da se na to usredsredi.
(Lidija Obradović, „Bazar“, 27. avgust 2004)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.