Doajen srpskog novinarstva Mira Adanja-Polak, u svojoj bogatoj karijeri napravila je mnoštvo kvalitetnih intervjua i priloga, uradila preko 200 dokumentarnih emisija, konsultant je spoljnopolitičkog deska britanske televizije ITN Chanel Four News i dobitnik brojnih priznanja u oblasti novinarske profesije. Narednog vikenda počeće živo emitovanje emisije „Mira Adanja-Polak i Vi“, u kojoj će gostovati brojni gosti iz zemlje i sveta. U okviru letnje šeme na RTS, emitovane su reprizne dokumentarne emisije iz bogate karijere Mire Adanje-Polak koje, sudeći po popularnosti i gledanosti, ni posle toliko godina nisu izgubile aktuelnost. Nakon letnje pauze, na Prvom programu RTS-a, od ove nedelje kreću njene nove emisije pod već poznatim nazivom „Mira Adanja-Polak i Vi“.
Neke emisije koje su snimljene odavno tek su sada dobile na značaju. Ne može im se poreći dalekovidost, kao ni to da mi tek sada ulazimo u „veliki svet“ sa nekim temama. Nesumnjivo smo bili jedna dosta zatvorena sredina kojoj sam svojevremeno donosila iz sveta televizijske zapise o situacijama i pričama koje se, kako nam se tada činilo, događaju samo drugama. Tu posebno mislim na „Rizik ljubavi“, emisiju o mladom paru homoseksualaca koji su tada prvi put stali pred TV kamere u Njujorku, Bolovali su od bolesti koja je jedva i imala ime. „Put droge“ je sniman isto pre petnaestak godina u Roterdamu i Amsterdamu, sa dilerima i uživaocima droge i posebnim jedinicama policije koje kontrolišu čitav lanac rasturača droge. Te emisije su tada bile neobične i zanimljive, a danas ih ljudi primaju kao neku vrstu predskazanja da će se to i nama događati, što se naposletku i dogodilo.
Letos sam prikazala i emisije za koje su ljudi tražili da ih ponovim i koje su postigle veliku gledanost u prvom emitovanju. To je emisija „Masonska tajna“, koja govori o masonskim obeležjima kod nas, kao i o nekim konspirativnim pričama koje obavijaju ovu organizaciju. Uvek osluškujem i tražim teme koje se ređe obrađuju i njima posvećujem posebnu pažnju.
Mnogi su vam zamerili da ste svojim origanalnim nastupima pregazili principe novinarske etike. Kako komentarišete takve konstatacije i šta je po vašem mišljenju njihov cilj?
Svesna sam da moj način rada ne može, niti mora da se dopadne svima. U intervjuima koje radim tražim istinit iskaz i nisam sigurno uvek taktična kada ponovim pitanje i insistiram na odgovoru koji mora biti istinit. U tom naporu da od nekoga ko obmanjuje dobijem pravi odgovor ne moram biti puna razumevanja, pogotovu kada se program emituje uživo. Ako i obrađujem teme koje su delikatne, kao izostanak zakona o transplantaciji, kada gledalište mora da sagleda značaj takvog zakona ili ulazak u salu za obdukcije gde kamera kod nas ne ulazi, onda je moja namera da pokažem pravu sliku, bez uvijanja i prikrivanja. Ja jedino tako vidim svoj posao. Da pokažem ono što stvarno vidim.
Živimo u vremenu novih tehnologija, koje pružaju pregršt mogućnosti. Da li je po vašem mišljenju novinarstvo u krizi, tj. možete li napraviti paralelu s nekim prošlim vremenima?
Ponekad kažem da sam od novinarstva uzela ono najbolje, jer danas je novinarstvo drugačije. Nisam još prihvatila da umesto osobe za koju sam zainteresovana razgovaram sa PR-om. Još uvek idem težim putem i tražim lične kontakte sa gostima koje biram za program. Teško prihvatam da kao ptičica otvorim kljun i dozvolim da me nahrane informacijom. Za njom tragam sama i vrlo sam nepoverljiva prema onome što mi se olako servira. Uvek se upitam: zašto baš meni? Oduvek sam se trudila da dođem do onoga do čega mi je stalo. Bilo je i sporo i teško, ali sam znala i znam da čekam. Jedino ne čekam kada znam da treba da budem prva i onda moja brzina radi za mene. Tu sam imala sreće. Možda dobro ciljam i ne bavim se stvarima koje ne treba da me se tiču. Danas postoji samo brzina i želja za što većom prisutnošću. Retko ko se upita koliko sve to može da traje. Sve je „instant“, kao za jednokratnu upotrebu. Zasvetli, zablešti i nema više. Neki kažu da je to neki novi trend, ali ja ga ne primenjujem.
Radite emisiju „Mira Adanja-Polak i Vi“, kako opisujete njenu koncepciju?
Emisija je autorskog tipa, a prilozi u njoj su često mali dokumentarni zapisi. Imam i goste u studiju. Sada kada me upitate o koncepciji, ja to ne umem da kažem, kao što i ne verujem u recepte u kuvanju. Ili znaš ili ne znaš da kuvaš. Istina je da možeš da naučiš, ali tada stalno moraš podsetnik da držiš ispred sebe i onda je sve isto. Emisije se razlikuju po tematici, ali u svakoj mora da postoji i neko dobro delo koje nije uvek kamera zabeležila. Ono što radim dosta zavisi i od gledalaca, koji šalju mnogo pisama u kojima saopštavaju šta ih muči, poveravaju svoje najskrivenije želje. Moje je da ih nagovorim da izađu u javnost. Jer ako je njihova priča poučna, ona može da koristi i ostalima u rešavanju nekih sličnih situacija.
U veoma uspešnoj karijeri radili ste za mnoge inostrane televizije, kakvi su vaši utisci?
Na inostranim televizijama postoji vrlo jasna podela posla i ima malo „boema novinara“. Zna se tačno šta ko radi i koje su obaveze. Autorstvo se ceni i predstavlja najveći domet, a teško se obezbeđuje. Ništa nije zagarantovano i večito, pa morate da se dokazujete čitavog života. Postoji jasan kodeks zaposlenog u TV stanici i nikada ne govore stvari sa posla drugima, niti komentarišu odluke donesene unutar kuće u kojoj rade. Kolega novinar iz Velike Britanije pitao me kako je to moguće da kada pitamo vaše kolege za ime nekog novinara, uvek čujemo samo loše stvari, nikada niko da pohvali svog kolegu. Nisam znala šta da odgovorim.
Intervjuisali ste brojne svetski poznate ličnosti. Kako biste ih okarakterisali, tj. šta biste posavetovali mlađim novinarima kada je u pitanju rad sa zvezdama?
Što su osobe stručnije i realizovanije, bile su zadovoljnije sobom, imale su vremena i bile veoma jednostavne tokom intervjua. Za sve intervjue imala sam uvek dosta vremena. Vrlo retko sam ih gnjavila pitanjima koja su uobičajena i pokušavala da prikažem ličnost osobe koja mi je posvetila vreme. Prosto, znala sam da razlikujem susret, izjavu od intervjua. Pripremam se dugo i uvek mi je teško jer treba da proniknem u srž ličnosti. Mene mora osoba stvarno da interesuje jer, ako me ne interesuje, neće mi mnogo pomoći ni zanat ni iskustvo. Neću tome dati dušu. Ja ću to znati, a to je dovoljno. Mogu reći da nisam specijalista za zvezde, možda i ne umem sa njima da razgovaram. Nekada mi je to smešno. Pozdravim se, pokažem da sam tu i pitam nešto što ne bi pitali svi; kao, recimo, sa Brajanom Adamsom, kada sam ga pitala što gradi kuću bez dozvole komšija i eto… a on je zvezda.
Oprobali ste se i ulozi pisca?
Izašla je knjiga „Amerikanci“ kada sam se vratila iz Amerike i donela mnogo utisaka, sa mnogo susreta. Pisala sam o svemu što sam tamo videla i primetila. Donela sam 70 reportaža. Bila sam u Beloj kući sa mnogim moćnicima, srela bankare, videla kako žive i oni koje ne viđamo po filmovima. Razgovarala sa Barbarom Volters. Sećam se da je pred emitovanje programa ljupko rekla: „Pa čujem da smo koleginice“, a ja odgovorila: „Da, samo su nam plate različite“. Tada je u svim novinama pisalo da je potpisala ugovor na milion dolara. Mnogo puta sam posle tog prvog odlaska bila u Americi i potvrdila sve svoje prve utiske. To važi i danas.
(Siniša Jelovac, „Glas javnosti“, 14. septembar 2007)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.