Snimila sam ruku Jovana Krstitelja

 08.01.1996
Autor: Aleksandar Đuričić, "Svet"

Mira Adanja-Polak, dugogodišnja novinarka RTS-a, u ekskluzivnoj ispovesti za „Svet“ priča o svojim odnosima sa Vučelićem, druženjima sa Orijanom Falači i kćerkom Garija Kupera, demantuje ulogu „jevrejskih veza“ u svojoj karijeri, tvrdi da u RTS-u do sada nije dobila nijednu nagradu i poručuje: „Ne daju mi da vodim TV Dnevnik na RTS-u, a ja bih ga radila carski! Vodila bih razgovore sa Klintonom, Mejdžorom, Širakom i ostalim svetskim državnicima!“

Beogradski program je sa Drugog prebačen na Treći kanal, čija je vidljivost manja. Šta to znači za Vas?

Jedino to da goste moram da obavestim da i dalje dolaze u isti studio, a ne u Sava centar, gde se nalazi Treći kanal. Novinarstvo sam učila u svetu gde je postojalo po dvadesetak televizija, pa znam da se borba za gledalište odvija kvalitetom, kredibilitetom, pouzdanošću… Ja uvek radim na isti način pa postojao jedan ili deset kanala. Sećam se kad mi je pre 15 godina jedan urednik rekao da je to što radim za poštovanje, ali da nam ne obezbeđuje ni pet odsto gledališta, da su to specifičnosti koje ne interesuju sve ljude. Odgovorila sam da ako uvek budem mogla da računam na pet odsto gledališta da ću biti presrećna. Ljudi koje interesuje ono što ja radim gledaće to bilo na drugom ili trećem kanalu. Presrećna sam kad mi ljudi kažu: „Znam, vi radite utorkom“.

Da li su Vam nekada nudili da radite Dnevnik?

Ne, ja se njima stalno nudim. Uvek pitam da li je došlo moje vreme, da li konačno ja mogu da radim Dnevnik.

I kakav odgovor dobijate?

Očigledno da nije došlo moje vreme, a mislim da bih taj Dnevnik radila carski. Zaista mislim da bi to bio savršen Dnevnik. Ja sam oslobođena svih mogućih pritisaka, a za Dnevnik bih koristila sve tehničke mogućnosti, sve svoje kontakte koje imam u svetu, ljude koji bi dali nešto i gratis, razmišljam o satelitima… Nema tog čoveka do kog ne bih došla. Bilo bi: „Gospodine Klintone, ovde je TV Beograd, recite nam… Na vezi imamo Širaka, a šta kažete vi, gospodine Mejdžor?“ Ja sam takvo novinarstvo učila i za njim idem. Zbog toga me i u svetu doživljavaju drukčije, kao osobu koja omogućava neke stvari. Lako ću ja da pitam ako mi dovedete nekog ispred kamera.

Koliko su promene na čelu RTS-a uticale na Vas?

Nisu uticale. Ja nikada nisam bila vezana za bilo koju strukturu. Ja svoj posao radim na isti način, a sve ono što podrazumeva neke velike odluke je tako daleko.

Kako ste se slagali, recimo, sa bivšim direktorom Miloradom Vučelićem?

A vi mislite da je to tako blizu da bi bilo nekog slaganja?! Generalni direktor nije tu da bi se slagao ili ne. Svuda u svetu je generalni direktor televizije osoba koja izdaje naloge. On ne razgovara. Samo mi ovde imamo iluziju da generalni direktori razgovaraju, odnosno vole i ne vole novinare. Imam fantastičan odnos sa svojim saradnicima u Beogradskom programu – nema tu nikakve vlasti. Ja njih volim.

Ako imate takav odnos sa saradnicima, zar nije logično da su prijateljski odnosi i na relaciji generalni direktor – Mira Adanja-Polak?

Ne, nije logično. Moj odnos sa urednicima je krajnje profesionalan. Na kolegijumu predlažem ono što mislim da treba da se uradi i pokušavam da ih ubedim da nešto objavimo. Nekad uspem, nekad ne. Ima ponekad i uredničkih primedbi, ali na njih ne reagujem više tako burno kao kada sam bila u vašim godinama. Sada se više služim mudrošću. Čini mi se da uvek mogu da stavim na ekran ono što je istina, što ne znači da nekad nisam nešto previdela. Ali, nikada nisam lagala – nikada nisam stavila na ekran ono u šta ni sama nisam verovala.

Kako ocenjujete Dnevnik RTS-a?

Sada ću vam reći jedno veliko pravilo. To je stara austrougarska poslovica: „Reci mišljenje o caru i istupi iz vojske ili ćuti i služi dalje“. Smatram da je krajnje nemoralno primati platu na jednom mestu, raditi za jednu kuću, a pri tome je javno kritikovati. Kada bi to uradili u Njujorku ili Londonu, ne bi zatekli sto u kancelariji. Taj film se tamo ne gleda. To samo može ovde, kao neka vrsta neke demokratije. Vi ovde za urednika kažete najcrnje stvari i onda sebe smatrate slobodnim – to su priče za malu decu. Znam suviše stvari da bih upadala u zamke te vrste. Ima stvari koje bih promenila u programu RTS-a, ali nadam se da će se i ta televizija vremenom preobući u nešto drugo.

Samo što taj proces preoblačenja traje jako dugo i prilično je bolan.

Slušajte, ako ja imam strpljenja, onda morate i vi. Ja pri tome moram da vodim računa i o svom izgledu. Uostalom, vama muškarcima je lakše.

Zašto?

Od žena se očekuje da na ekranu budu mlade i lepe. To nije moje mišljenje, ali se to očekuje. Ja sam uvek išla na kredibilitet. U stvari, nisam išla na spoljni izgled jer, verovatno, nisam imala čime (smeh).

Kad smo već kod izgleda, šta mislite kakva je uloga mini suknje u srpskom novinarstvu?

Ja to striktno zabranjujem i ako nekada budete videli mini suknju utorkom u Beogradskom programu, molim vas da mi javite telefonom. Mini suknja jednostavno srozava ženu novinara, izjednačava je sa nekim pričama o ženi novinaru. Volim da podignem svoju profesiju na što viši nivo. Volim da platim svaku uslugu, da sve bude čisto i legalno. Ne volim nikakve ustupke, niti da mi neko nešto čini, jer to na kraju obično skupo dođe. Čuvam svoj integritet, a to je uostalom, i pitanje vaspitanja. Ako vam majka stalno u detinjstvu viče: „Sine, kako si lepa, lepa, lepa…“, onda će te žene, kasnije, i koristiti mini suknju da ostvare nešto. U svojoj kući nikada nisam dobila takav kompliment. Moji roditelji su stalno insistirali „rad, rad, rad“ i da sve što se započne mora da se završi. Uvek su za mene i sestru govorili „dobro je, zdrave su, a nisu ni glupe“. Sećam se da nam je majka jednom rekla: „Hvala Bogu, niste lepotice“. Mi smo onako kroz plač pitale zašto je to dobro, a ona je samo rekla: „Shvatićete jednog dana kolika je to sreća“. Shvatila sam da kada se žena oslanja na lepotu, kasnije kad lepota više nije u prvom planu, nastupa strašna kriza. Ja sam diplomirani psiholog. To sam morala da završim u slučaju da ne uspem u novinarstvu.

Znači, rezervna varijanta?

Da, mi smo vaspitavani da uvek imamo alternativu, da nema rizika. Moj sin je student mašinstva, ali već sada zna da radi nekoliko stvari. Znači, ako ne bude vrhunski inženjer, biće fantastičan u popravci svih mogućih mašina. Uvek morate da obezbedite mogućnost preživljavanja i nezavisnosti.

Ovaj zanat – novinarstvo, izgleda teško obezbeđuje tu nezavisnost?!

Da, najmanje daje, najviše uzima, ali nudi satisfakciju – ja sam zadovoljna žena! Moji pokojni roditelji nisu bili zadovoljni što se bavim novinarstvom jer su smatrali da se novinarstvom bave ljudi koji promaše u nekim drugim profesijama. Moj otac, koji je bio čuveni profesor Adanja, jednom se vratio iz bolnice i rekao: „Danas je došao neko i pitao je jesam li ja doktor Adanja-Polak, pa sam morao da mu objasnim da sam samo doktor Adanja. Izgleda da ova naša Mira radi nešto što ljudi primećuju“. Tada je prvi put obratio pažnju na ono što radim i rekao da je opasno kao i njegov hirurški nož, da vodim račuua da ljude mogu uvek u oči da pogledam. Inače, roditelji su puno ulagali u mene. Čitavo porodično bogatstvo je otišlo u moje školovanje, moja putovanja…

Vaše jevrejsko poreklo mnogi povezuju sa „jakim vezama“, koje vam omogućavaju da dosegnete vrh u novinarstvu. Koliko vam je to što ste Jevrejka zaista pomoglo u karijeri?

Lako bi se vaše pitanje moglo protumačiti kao antisemitsko jer vi naciji kojoj pripadam dajete veći značaj nego što zaslužuje, a to je isto kao da je umanjujete – neću vas optužiti za antisemitizam. Iz vašeg pitanja se može naslutiti da ja ne vredim zato što sam se za to izborila, nego zato što imam jevrejske veze. Postoji nešto što je tačno – jevrejske porodice se jako međusobno podržavaju i imaju veliko razumevanje za svačije želje u porodici. Mnogo se ljubavi razmenjuje među članovima porodice. Jednostavno, ne postoji omalovažavanje za nečije želje, stremljenja… Obaveza svakog člana porodice je da pomogne onom drugom. Ne postoji varijanta da jednom bude dobro, a drugom loše – to je savršena raspodela. Možda, ta struktura uzajamnog pomaganja stvara određene veze. Ilustrovaću vam to jednom pričicom. Pozove me jednom majka preko telefona i kaže da kad odem u London, slučajno ne zaboravim da odem u Edinburg na festival. Mislim se kako da idem kad tamo nemam nikoga, a mama mi odmah izdiktira broj telefona i kaže: „Javi se ovim ljudima i samo reci da si ćerka Katarine Baruh, mi smo podigli njihovo dete. „Kada sam im se javila, oni su mi odmah sve organizovali. Oni mojim roditeljima nikada nisu zaboravili neke stvari, kao što ni moja porodica nikome ništa nije zaboravila. To je jednostavno pitanje, ali se često fetišizira pa se govori „velike jevrejske veze“. Čim sletim na aerodrom, okrenem jedan broj telefona i zamolim da mi za sutra obezbede predsednika SAD, predsednika Stejt departmenta i Kisindžera. Onda oni pitaju da li da mi pošalju kola u 10, a ja kažem da mi više odgovara u 11. Tako ljudi zamišljaju stvari. Nažalost, to je nemoguće – ništa ne pada s neba, u sve mora da se ulaže.

„Uzeli ste meru“ mnogim svetskim političarima, a od ovih domaćih izgleda zazirete?

Do njih ne mogu da dođem. Ne možete da shvatite kolika je euforija u studiju kad uzviknem: „Deco, obezbedila sam predsednika opštine!“ Oni klikću: „Bravo, Adanjice, bravo“! Očito da domaći političari u svoj način delovanja nemaju utkano to javno pojavljivanje. To ispadne kao rezultat njihove dobre volje, a ja im obično kažem da pročitaju Statut, jer mora negde da piše kako je obavezno javno pojavljivanje. Sa druge strane, možda im ne odgovara što ja postavljam, ne neprijatna, nego otvorena pitanja – pitanja njihove odgovornosti.

Miri Adanji-Polak se obično zamera preterana agresivnost saterivanja gosta u ćošak.

To je samo odbrana.

Od čega?

Od laži. Ja gosta moram da ufiksiram, da ga nateram da izađe iz korpe kako bih mu svest svela na najužu meru da mi da esencijalan odgovor. Nije to nikakva parada, već moja odbrana. Inače, nisam po prirodi agresivna osoba, ali kad osetim da me gost laže, moram da ga napadnem. Sa jedne strane je gost, a sa druge gledalište i naravno da moram da stanem na stranu gledalaca. Laž jednostavno ne praštam, ali profesionalac koji dođe u studio neće mi to zameriti. Što je ličnost stabilnija, ona lakše prihvata agresivno pitanje. Često se desi da gosta gazim, štipam, muvam samo da bi mi dao konkretan odgovor. Ali, nisam baš svesna tog procesa rada, tako da ne mogu sada da vam prepričam. To vam je kao kad domaćica sprema ručak i kad joj komšinica traži recept, a ona kaže: „Nemam pojma kako se sprema, sedi pa gledaj“. Kada se upali crveno svetlo, ja sam jednostavno u nekom transu. Jednom se desilo da je na 30 centimetara od mene, dok je išla emisija, pao reflektor, a da nisam ništa čula. Svi iz režije su poskakali, nastao je lom, a ja sam i dalje smireno razgovarala sa gostima.

Je li bilo ljutnji nakon završetka emisije?

Dešavalo se. Jednom mi je jedna osoba poručila da nema nameru da dođe u studio kada ja vodim emisiju, na šta sam odgovorila da nemam nameru ni da ga pozivam jer smo se dovoljno izrazgovarali. Ljudi koji su na rukovodećim mestima smatraju da su nedodirljivi. Međutim, prošlo je vreme kad je jednim telefonskim pozivom mogla da se reši sudbina novinara, da se skine sa programa. Može i sada urednik da vas izgrdi, ali skidanje ide mnogo teže. Uostalom, ja i kada su me skidali nisam htela nikome da dam satisfakciju da me je sklonio. Kada su me ljudi pitali zašto me nema već četiri utorka, kažem da se odmaram i da putujem. A oni insistiraju: „Čuli smo da su vas skinuli!“ Ma dajte, valjda ja znam da li su ili nisu. Naravno da nisu! Smatram da su to stvari koje se događaju između uredništva i mene. Nije to za razvlačenje po novinama. Samo glup novinar ulazi u rat sa uredništvom jer mu se onda uskraćuje da radi, a pravi novinar teško opstaje bez svog posla.

Nedavno su dodeljene godišnje nagrade RTS-a. Zaobišli su Vas?!

Hvala im. Nikada nisam dobila nijednu nagradu i plašim se da je dobijem. Moj otac je jednom dobio orden, a u kući je nastala kuknjava: „Jao, to na nešto loše sluti, to ne valja, pa neće valjda na nas nešto da se sruči“. Strogo se čuvam da me neko negde ne predloži, da me slučajno ne nagrade. Zamislite taj rizik da Mira Adanja-Polak, po dobijanju nagrade, treba da kaže neku reč. Ono, crveni tepih i ja izlazim da se zahvalim, pa 50 ljudi bi umrlo od straha šta ću da kažem. Meni znače pisma gledalaca, na koja obavezno odgovaram, bake koje me sačekaju na ulici, koje me zovu da mi nešto važno jave. Od toga živim. Ne bih podnela da neko želi da ga saslušam, a da ja nemam vremena ili da mu kažem dođite sutra u 10, a da se ne pojavim.

Da li ste pokušali da dođete do predsednika Miloševića?

Ne, ali bih volela da razgovaram i sa njim. Možda nisam ja taj kalibar novinara jer kod nas imate onu podelu na spoljnu politiku, unutrašnju i slično. Međutim, doći će vreme kada ću razgovarati i sa našim političarima. Volela bih da ih prikažem u jednom drugom svetlu. Nisu oni tako strašni i kruti kako ih obično prikazuju naši novinari. Imaju i političari bolne procese kroz koje prolaze. Šta mislite da Milošević, Karadžić, Mladić nemaju svoju golgotu. E, to me interesuje. Bila bi to neka vrsta psihološkog razgovora.

Trudite se da uvek budete na mestu događaja. Zašto ste zaobilazili ratišta koja su u našem okruženju?

Dosta njih je bilo tamo, tako da ja tamo ne bih imala šta da ponudim što neko drugi nije dao.

Mislite da je to rađeno profesionalno, pa nije bila potrebna novinarska „ispomoć“?

To ne mogu da komentarišem jer oni to najbolje u svojoj glavi znaju i polažu ispit pred svojom savešću. U ključnim momentima sam usmerila neke svoje kolege na neke ekskluzivitete. Ipak, ja to ne bih mogla da podnesem. Čini mi se da bih tu kapitulirala. Možda sam mogla da odem na ratište kao medicinska sestra, ali kao novinar ne.

Vaš susret sa čuvenom italijanskom novinarkom Orijanom Falači je doprineo da promenite neke stavove?

Da, tada sam korigovala neke stvari kod sebe. Ona je bila gost u SKC-u i bio je pravi haos oko nje, gužva. Ja sam uspela da joj doturim ceduljicu, sa svojom majušnom vizit-kartom, na kojoj sam napisala: „Mi smo koleginice i želela bih da napravim sa vama razgovor o profesiji. U naredna 24 časa očekujem vaš poziv. Shvatite ovo kao molbu, ali i kao profesionalnu obavezu“. Zvoni telefon u pola noći i čujem promukli glas. „Ovde Orijana Falači, ja vas čekam“. Uzmem taksi i pravac „Metropol“. Dok smo razgovarale, primetila sam da je okružena belim orhidejama i da je usamljena. Onda sam rekla: „E, nema te karijere zbog koje ćeš ti, Miro, biti usamljena i napuštena“. Interesantna je bila primedba mog muža: „Ti se družiš sa nekim jako nepristojnim svetom. Kakav je to način da telefon zvoni u pola noći“. Umrla sam od smeha. Zamislite novinarski telefon koji ne bi smeo da zvoni posle 22 sata. Međutim, ipak ga pokrivam jastucima i ostalim improvizovanim prigušivačima.

Znate ono: „Nema dobrog novinara ako nema jedan brak iza sebe, ako ne pije, ne puši i ne kuca sa dva prsta“?!

E, pa po tome nisam dobar novinar jer ne ispunjavam ništa od toga.

Nedavno ste se sreli i sa ćerkom Garija Kupera?

To je bio izuzetan susret. Ona je supruga osobe sa kojom sam radila intervju koji će biti ekskluzivuo emitovan u januaru. On je poznati pijanista, a boluje od bolesti koja je pogodila njegove ruke. Ona potpuno stoji iza njega. Predaje mu se kompletno, živi za njega. Praktično živi njegov život.

Da li imate osećaj da bi Vaš način rada bio više cenjen u inostranstvu nego što je ovde?

O onom tamo vladaju velike iluzije, a one počinju kada mislite da je negde drugde bolje. Mene su moji roditelji jako rano slali u inostranstvo. Majka me je kad sam imala jedanaest godina, sa pasošem oko vrata, poslala vozom iz Beograda za Lozanu. Slušajte, sa 11 godina, u ono vreme, to je bilo strašno. Kada su pitali moju majku zašto me šalje tako rano, rekla je da nije rano, da treba na vreme da se uverim da tamo nije ništa bolje. Tako, ja sada mogu da kritikujem moj grad i ovu profesiju ovde. Ali, nikada nisam pomislila da bih negde drugde mogla potpuno da budem svoja. Pojaviću se ja i na važnim događajima u Parizu, Njujorku, Londonu, ali ja sam uvek jugoslovenski novinar.

Koji je Vaš najveći ekskluzivitet do sada?

Nedavno sam boravila na Cetinju sa Jelisavetom Karađorđević i dozvolili su mi da snimim ruku Jovana Krstitelja. To je najveća ekskluziva koju sam do sada uradila u Jugoslaviji i dobila sam je na poverenje.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.