Ostajem ovde zbog roze bluze

 02.12.1995
Autor: Milorad Doderović, "Narodne novine"

Mira Adanja-Polak otkriva i deo sebe koji se ne vidi pred TV kamerama. Urednici je savetovali kada je počinjala novinarsku karijeru da se mane ćorava posla kao netalentovana. O novinarima koji se delegiraju ili foliraju. Zapad i Amerika nisu moj san jer tamo se već sve izdogađalo. Kad su prašak za pranje i kineske jakne interesantniji od Kisindžera.

Intervjuisala je i u svojim intervjuima preznojavala mnoge sagovornike bitne za svakodnevni život grada Beograda u emisijama „Beogradske hronike“. A onda često iz belog sveta donosila novinarske ekskluzive od kojih boli glava. Narod je voli jer nemilosrdno od svojih sagovornika traži istinu i samo istinu, dok na drugoj strani iz njene branše o njoj kruže priče koje liče na priče o „kiselom voću“.

Ekskluzivno za „Narodne novine“ Mira Adanja-Polak govori o stvarima koje bliže otkrivaju njenu ličnost i tajne njenih novinarskih uspeha. Govori na svoj način, bez uvijanja u oblande, otvoreno, čitko i pitko. A sve to uz mnoge poruke i pouke koje ne samo novinarski, nego i onaj obični i svakodnevni život znače.

Napad je najbolja odbrana

Da Vas baš na početku, ako mogu, malo naljutim. Vaš kum je, izgleda, imenom Mira hteo da maskira osicu, jer ima onih koji misle da vi prosto prepadate i previše peckate svoje sagovornike? Šta mislite o tome?

– Ja ne umem da mazim svoje sagovornike i da sve završim pitanjem – kako se osećate u našem gradu i slično. A pošto ste i vi kao moj kolega uradili mnogo intervjua, onda sigurno znate i da je napad najbolja odbrana. Zato i ako sam nekakva „osica“, onda je to samo jedna vrsta odbrane od onoga sa čime ne mogu da izađem na kraj. Hoću da dobijem na vremenu i izađem na kraj sa nekim ko pokušava da me laže. Inače, ja bih volela da jesam osica i da mogu da ubadam i da se branim.

Neki urednici su Vam na početku novinarske karijere savetovali da se manete ovog posla jer ste „netalentovani“? Mogu li sada da Vas pogledaju u oči i da kažu – izvinite, pogrešili smo?

– Ljudi koji tako lako izriču sudove o drugima, oni vrlo lako gledaju ljudima u oči. Oni nisu nikada imali ni potrebu da mi se izvine. Ali, ja se sada već i ne sećam njihovih imena, ja sam ih jednostavno sve zaboravila. A i mogu da ih razumem, pogotovu ako su u meni prepoznali nešto što lično nemaju, pa su onda bili samo ljubomorni. Ja to tako i vidim.

Ali šta bi bilo i kojoj profesiji biste se posvetili da ste ih, ipak, kojim slučajem poslušali?

– Bila bi to, verovatno, psihologija, jer ja sam klinički psiholog. Time bih mogla da se bavim, a volela bih da se bavim naročito starim ljudima. A mogla sam da se bavim konsaltingom u stvari, ali ipak nikada nisam pomišljala da ostavim novinarstvo. Ništa nije moglo da me spreči da postanem i ostanem novinar.

Ipak, verovatno često „zloupotrebljavate“ psihologiju kada preslišavate svoje sagovornike?

– Naravno, naravno, jer ja upotrebljavam sva svoja znanja da bih naterala svog sagovornika da makar bude autentičan.

Na putu izazova

Predavač ste na mnogim novinarskim školama u zemlji i inostranstvu. Šta najradije savetujete mlađim kolegama?

– Mislim da mnogi početnici, ipak, znaju šta ih to čeka u novinarstvu. Međutim, ako misle da ne mogu da stvari isteruju do kraja i da daju maksimume, da budu stalno prvoborci za permanentnu pravdu koji stalno idu napred, onda i ne moraju da odu iz novinarstva, ali će videti da nisu uspešni.

Vaši prilozi koje pravite po crno-belom svetu imaju često i primese političkog. Međutim, stiče se utisak da od unutrašnje politike „bežite“. Je li to tačno?

– Ja se nikada nisam bavila unutrašnjom politikom iz najmanje dva razloga. Prvi je u činjenici da sam novinar određenog kalibra, a drugo, ta unutrašnja politika je uvek bila namenjena nekom drugom. A jednom me je jedan veliki urednik spoljne politike zvao telefonom, posle velikog razgovora koji sam napravila sa Bušom, i kaže mi: „Koleginice draga, mora vam biti jasno da se u spoljnu politiku ne dolazi, u nju se delegira!“ Odgovorila sam mu: „Gospodine uredniče, pošto vas poštujem, a vi više i niste tako mladi, ja ovo nikome neću ispričati što ste mi kazali!“

Vas niko nikada nije delegirao?

– Nije i ne žalim zbog toga. A u novinarstvu spoljna politika je još nešto što se nekome daje, kao neka nagrada. A u toj politici morate biti maksimalno demokratični, morate čuti sve i uvažiti sve, ne smete biti indokrinirani ničim. A što se unutrašnje politike tiče, ja možda za nju još nisam dorasla. Možda je još dovoljno ne razumem? Možda mi trebaju veća znanja… Vidite da je Balkan vrlo osetljivo područje za koje su potrebni i veliki eksperti. Postoje čitavi instituti i institucije u svetu koji se bave Balkanom. A danas vi imate čoveka koji izroni odnekud i za njega kažu da je stručnjak za unutrašnju politiku? Ja mu se divim kako uspeva da izađe na kraj ove naše šume i da dobro predvidi. Jer, unutrašnja politika je predviđanje. A ja ne znam nijednog novinara unutrašnje politike koji traje dvadeset godina, što znači da je malo dobrih u toj oblasti.

Rupe u savesti

Kada je u pitanju ekskluziva koju vi često donosite, da li je dovoljno biti samo dobar novinar (kao što ste Vi), dakle imati samo dara, ali ne i para? Zbilja, ko Vas sponzoriše, jer vaša matična RTS verovatno ne može da finansira sva ta vaša putovanja?

– Znate šta, svaka porodica ima neke svoje male rezerve i neke male pare. Doduše, moja porodica ne voli rezerve, već je to što ima stalno u nekakvom opticaju. A ja lično volim da imam samo toliko da mogu negde da putujem. Kada sam već na terenu, dovoljno je da imam neke rođake koji će mi omogućiti samo da prespavam i onda nemam nikakvih smetnji da dođem do bilo koga ili čega. Dakle, meni samo to treba, a ne nešto mnogo i posebno. Ja svoje poslove ne umotavam u neke velike pare, i nikada i ništa nisam zaradila od novinarstva. Osim u poslednje dve godine kada sam počela da pišem za „Rojaliti“, ali i to nije neka zarada, jer sam u to uložila onih nekoliko reportaža o tom istom časopisu.

Vi uvek navodite i zgodne primere za ono što tvrdite?

– Na primer, ako znam da će u Budimpešti Kisindžer imati predavanje, onda tamo treba i otići. Ja sam otišla i prosto nisam mogla da verujem da još niko od mojih kolega nije poželeo da čuje Kisindžera koji se našao takoreći nadohvat ruke. Ali, zato sednu često u voz do Budimpešte da bi kupili prašak i kineske jakne. U tome je, dakle, štos.

Međutim, Vi umete i još nešto. Da posle Kisindžera, Buša i sličnih sagovornika, opet budete tu, u svom beogradskom TV programu, koji branite i volite?

– To je tačno i ja se rado vraćam tim rupama na asfaltu i rupama u savesti, tom svakodnevnom životu Beograđana i njihovim malim i velikim nevoljama ili radostima. Imam i divnu ekipu. Da ih pomenem?… Mirjana Maksimović, Nebojša Bašić, Dejan Đinđeš i Zdravko Radojčić. Mi smo ekipa kao jedna porodica. Znamo mnogo jedni o drugima, znamo vrline i slabosti, ali smo dobar tim.

Inače, vrlo često se dešava da pojedinac, kada nešto više uradi ili postigne, brzo zaboravlja sve saradnike sa kojima je izrastao u to što jeste. Zato ja nikada ne menjam svoju ekipu. Svako od nas zna sam da uradi čitavu emisiju i da je stavi na sto sa kolektivnim potpisom. Ili, ja, na primer, ne bi ovih dana bila u Nišu na vašoj novinarskoj školi da Nebojša Bašić, kamerman, nije iz Niša. Dakle, to su moje obaveze prema gradu iz kojeg potiče čovek koji je meni mnogo pomogao.

Zar ih Vi uopšte imate?

– Imam, kako da ne! Ja se uvek bojim kako će to da ispadne, a teško verujem onima koji kažu da su nešto, što je ispalo dobro, lako uradili. Možda je to i moguće, ali ja imam nesigurnosti u svom poslu, imam i tremu, redovno.

Ne sanjam Ameriku

Mnogi koji su stalno ovde čeznu za belim svetom. A vi koji ste često u tom belom svetu, uporno ostajete ovde. Zašto?

– Ja sam tako vaspitana. Jer, mene su otac i majka poslali samo sa pasošem oko vrata, vozom kod rođaka u Švajcarsku, kada sam imala samo 11 godina. I moj prvi utisak o inostranstvu je Lozana i izlazak na železničku stanicu okruženu mamljivim svetlećim reklamama. Rekli su mi, kada su me ispratili u Beogradu: „Mi te šaljemo da putuješ po svetu, kako ti nikada ne bi palo na pamet da odeš!“ Svi iz moje porodice su mnogo putovali, gotovo sve videli, ali niko nije otišao odavde.

Bili ste nedavno po ko zna koji put u Americi. Koliko je to zaista obećana zemlja?

– Joj, za mene ona to nije i nije. Jer, za mene nije san ako poželim da kupim roze bluzu i odem u jednu robnu kuću u kojoj je čitav sprat samo od roze bluza? Više volim da odem u neku seosku prodavnicu i potražim roze bluzu. I onda mi oni iznesu tu jedinu roze bluzu koju imaju i jedina sam onda u selu sa roze bluzom!… Za mene to nije sreća. Ni imovina mi to nije. Doduše, ona mi daje sigurnost, ali ja volim da imam samo za elementarne stvari u životu. Da platim vodu i struju i da makar malo putujem i nešto novo doživim. I da mogu da finansiram emisiju od pola sata. Ali, ja nemam velikih prohteva u materijalnim stvarima. Vidite, moja porodica je bila imućna, bolje rečeno – jako imućna. I onda, odjednom, nije imala ništa. Zato sam ja naučila da treba ulagati u sebe, a ono što si proputovao niko ne može da ti uzme. Jer, kada imaš veliku temperaturu, ne ređaju ti se slike onoga što imaš, nego onoga što si video. Tako priča i moja svekrva.

Novinare nazivaju sedmom silom. Ali, ima li štetočina među njima, ko su i kako ih prepoznati?

– Znate kako, svi mi imamo svoju savest. Doduše, ima i novinara bez savesti. Ali, nema veće kazne za novinara nego kad ostane sam sa sobom, kada se pogleda ujutro u ogledalo i ne može sam sebi da kaže – dobro jutro. A svi se nađemo sami sa sobom i pred sobom. I ta vrsta hrišćanske čistote i poštenja je nešto što ja gajim. Ja to moram da gajim, da bih sebe poštovala u ovom poslu… Šta je prioritet u životu? Ja sam iz lekarske porodice i našu kuću je posetilo mnogo i moćnih i bogatih ljudi. A viđala sam ih skupljene na kanabetu dok panično pitaju moga oca: „Gde da ga šaljem, recite profesore, gde? Samo recite, novac nije u pitanju…“ A kada bi ti ljudi otišli, tata bi mi govorio: „Zapamti, zdravlje je najvažnija stvar“. I zaista je tako. A meni lično se ispunila i velika želja da imam dete i da sam udata za čoveka koga izuzetno poštujem i ništa bitno ne mogu da mu zamerim. To je ta mala elementarna ljudska sreća. A velikih sreća nema, jer šta znači – velika sreća? Sreću čine sitnice, koje pak čine naš život.

Istočno od Zapada

– Budućnost je u Istočnoj Evropi, a ne na Zapadu! Ja ne idealizujem Zapad, niti kao marksista hoću da kažem da je to „truli kapitlizam“, ali se plašim da mi ne uđemo u rani kapitalizam koji je poguban. Plašim se da mi u tom sitnosopstveničkom ne krenemo od samog početka i da počnemo tako da eksploatišemo i svoje bližnje, da se izdvajamo i raslojavamo. To je rani kapitalizam koji ne poznaje humanizam! I ništa što je ljudsko, humano, osećajno… Doduše, moramo da prođemo jednu fazu prilagođavanja i preskočimo taj rani kapitalizam. I ja mislim da će se sve događati ovde, jer tamo se već sve izdogađalo!

Jedan komentar

  1. Milorad Doderović
    |

    Slučajno čitam ovaj tekst ponovo na sajtu, gledam inače Vašu emisiju na RTS-u redovno i vidim da ste i dalje u punoj novinarskoj formi. Ja trenutno radim kao dopisnik iz Srbije srpskog programa australijskog državnog SBS radija. Puno pozdrava.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.