Nikada neću reći ono što ne mislim

 06.12.2013
Autor: Dunja Bajić, FPN, novinarstvo i komunikologija, II godina

Iza uspešne novinarske karijere krije se niz pitanja i odgovora, stavova koji se do danas nisu promenili

Diplomirala je na katedri za psihologiju Univerziteta u Beogradu, a u novinarstvu je uspela zahvaljujući znanju i upornosti, ali kako i sama kaže, mogućnosti da prepozna dobru priču onda kada je drugi ne vide. Mira Adanja-Polak je novinar koji iza sebe ima eksluzivne reportaže i intervjue sa značajnim imenima širom sveta. Na mestu njenih sagovornika našli su se Henri Kisindžer, Grof fon Staufenberg, Jovanka Broz, Princ i Princeza Karađorđević, Orijana Falači, Indira Gandi, Lord Karington i drugi. Danas u svojoj autorskoj emisiji “Mira Adanja-Polak i Vi” obrađuje značajne teme današnjice i razgovara sa ličnostima iz najrazličitijih oblasti.

Da li ste u životu imali uzore, vezane za novinarstvo ili uopšte, i koliko je bitno imati ih?

Ne, mislim da nisam taj tip. Ali ipak, ceo život sam gledala kako mom ocu, lekaru, ljudi zahvaljuju na tome što im je pomogao. Na kućnu adresu nam sun am stizali buketi cveća, a poštansko sanduče je uvek bilo puno srdačnih pisama i zahvalnica. Poželela sam da i meni neko zahvali jednog dana.

Izjavili ste da je Orijana Falači imala velikog uticaja na vaš razvoj kao novinara. Na koji način?

Shvatila sam šta neću.

Šta je uslov za opstanak u novinarstvu? U Srbiji novinari teško opstaju, posebno neki duži niz godina. Šta je ono što je Vas održalo?

I ja se pitam. Kada se na prelomu broja prelamači opklade da li ću doći u pola dva noću da potpišem sliku koja bez potpisa ne može da se objavi, pobedu odnosi onaj koji je verovao da ću se pojaviti. Dakle, radi se o jednoj posvećenosti i veri u ono što želiš. Ko će da veruje ako ti nećeš?

Proputovali ste puno, na nekim mestima se zadržavali, ali uvek ste se vraćali u Beograd. Još devedesetih godina ste govorili kako kvalitet uvek ostaje na jednom mestu. Šta bi danas moglo da se desi da Vas navede da odete odavde?

Intervjuisala sam veliki broj ljudi u svetu. Kako popije prvo žestoko piće on se vraća na zavičaj, na zemlju iz koje je došao. Ja sam svedok suštinske istine svake migracije i napuštanja zemlje. Ako su se moji roditelji vratili nakon svega što su prošli onda je to možda nekakvo porodično opredeljenje. Jer kada odeš, godinama samo sakupljaš dokazni materijal zašto je dobro što si otišao. Sve su to krediti.

Šta intervju čini interesantnim, sagovornik ili postavljena pitanja?

Ja o tome ne mogu da sudim. Jedini sudija je čitalac ili gledalac. Dešavalo se da za intervju kojim nisam zadovoljna dobijem najbolje kritike. Zapravo nemam stav o onome što sama uradim.

Često govorite kako bi emocije trebalo izostaviti, kako ne bi trebalo srljati srcem. Koliko bi tada bilo moguće da se stopostotno unesete u ono što radite?

Svoje emocije kontrolišem samo u momentu kada se ne slažem sa osobom koja mi je gost. Ukoliko primetim da sam ipak stala na neku stranu i na taj način prešla granicu, za to služe korekcije u montaži.

Priznali ste da su Vas preplavila osećanja u razgovorima sa Jovankom Broz i Gordanom Bajloni, ali ste se trudili da to zadržite za sebe. O čemu najčešće ćutite, da li u razgovoru sa vama bliskim ljudima, da li u razgovoru sa novinarima?

Prećutaću ono što mislim suštinski, i to zato što nemam prava da sudim. Uvek se divim ljudima koji kao arbitri iznose svoj sud. Što se tiče Jovanke Broz, tačno je da su me obuzele emocije. Bila sam potpuno fascinirana činjenicom da sam uspela da dođem do žene do koje niko pre nije uspeo da dođe.  I do danas je to moj najznačajniji intervju. A kada sam srela Bajloni u dalekom Lisabonu, ženu koja tamo nije želela da bude, shvatila sam da u sredini u kojoj živim ima mnogo više nepravde nego na drugim mestima. Jednostavno, istorija se ponavlja.

Koliko Vam je psihoanalitičar u vama, koji ste po struci, pomogao u ulozi novinara?

Maksimalno. Naučila sam da savladam sopstveni temperament, ali i da savladam bes. Ipak, ono što nikada nisam naučila jeste da kažem nešto iza čega ne stojim. Jednostavno ne mogu, i mislim da je kasno da počnem da se trudim.

Neretko Vas karakterišu kao drsku i agresivnu, ali i kao iskrenu, upornu i korektnu. I sami neke od tih osobina navodite kao svoje najbolje. Koje su to osobine koje cenite kod svojih sagovornika?

Profesionalnost, talenat. Klanjam se talentu. Klanjam se osobi koja je sposobna, koja je fantastična u onome što radi. Imam veliki otpor prema lažnim funkcijama, lažnim zvanjima. Volim visoku stručnost i visoku profesionalnost, tome se divim.  

Da li ste ikada hvatali sebe da postajete prijatelj sa nekim ko će vam kasnije doneti korist, u smislu značajnog kontakta ili jedinstvene prilike?

Ja sam poznata po tome da se ne sprijateljim sa sagovornikom.

Čak ni kada ste bili fascinirani nečijom pričom, ili ste sa sagovornikom uspeli da se poistovetite?

Uzimam ono što mi treba i to je sve. Sa novinarima nema prijateljstva, koliko god ljudima bilo teško da to prihvate. Desilo mi se da sam prisustvovala vrlo delikatnom razgovoru, gde podižem ruku i vičem “Novinar u društvu!”

U čemu se ogleda sposobnost novinara da prepozna ekskluzivu?

Urođena je.

Još od 94. godine navodite intervju sa Niksonom kao vašu najveću neostvarenu želju. Da li danas postoji nešto za čim više žalite, i da li ste ikada uradili nešto za šta danas smatrate da nije trebalo?

Intervju sa Niksonom, koji je tada bio u postelji i okružen lekarima, bio je protiv moje etike, iako mi to niko ne bi zamerio. Ali sam i te kako zažalila što tada nisam iskoristila priliku. Da li postoji nešto što mislim da nije trebalo da uradim? Da! Moja drugarica iz detinjstva se razvela od čoveka koji je imao publicitet. On se u međuvremenu oženio drugom ženom koju sam ja u jednom trenutku intervjuisala, čisto profesionalno, ne razmišljajući o tome. I da li sam pogrešila? Ja mislim da jesam.

Novinarstvo je profesija koja iziskuje domišljatost i hrabrost zarad dolaska do informacija. I sami ste poznati kao neko ko je na najrazličitije načine dolazio do svojih sagovornika. Ipak, koja je granica koju novinar ne sme da predje, šta je ono što ne sme sebi da dopusti?

Ono što sebi ne može da oprosti.

2 komentara

  1. Vojislav Siljak
    |

    Mira Adanja Polak je najbolja novinarka na Balkanu a i šire. Samo se pitam zašto se tako sposobne i pametne osobe ne postavljaju za ministre, direktora javnog servisa građana Srbije i slične funkcije. U Srbiji postoje možda još 3-4 dame koje su tako sposobne i koje su ponos Srbije. Kada bi takve osobe Srbija postavljala na rukovodeća mesta, gde bi nam bio kraj. Verujem da bi Srbija procvetala za vrlo kratko vreme. Veliki pozdrav za Miru.

  2. Biljana Krnceska
    |

    Fantastičan intervju velike dame u novinarstvu, koji me je uverio da nisam jedina koja kažem ono što misli i da to nije ni profesionalni ni moralni greh…

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.