Ime Mire Adanje Polak sinonim je za TV novinarstvo već decenijama. Od 1971. pravi priloge i o tome kome je pukla cev u stanu i kome treba lek, kao i intervjue sa Indirom Gandi, Šimonom Peresom, Markesom, Dejvidom Rokfelerom, lordom Karingtonom, Jovankom Broz, Grahamom Grinom, Šeremjetjevim, Romanovima, Karlom Pontijem, Aleksom Đilasom… i stotinama drugih značajnih ličnosti. Svakako, te ličnosti obeležile su jednu epohu i, po rečima Adanje Polak, značaj tih intervjua je u tome što je to bilo prepoznavanje u pravo vreme onih koji će odlučivati o sudbini naših prostora.
U razgovoru za „TV Novosti“ autorka dugovečne i visoko vrednovane emisije „Ekskluzivno“, koja se emituje nedeljom na RTS 2, pojašnjava kako joj saznanja primarne profesije – psihologije, kao i ona poneta iz porodice, uz brojna iskustva, čak i letačko, pomažu u novinarstvu, kao i zašto je važno ići u korak s vremenom. Spajajući tradicionalno i moderno (jedini je novinar u nas koji ima svoju aplikaciju), niže emisije koje, uprkos svim izazovima vremena, traju.
– Postoje emisije koje dopiru do gledalaca i one koje ne pređu tu rampu. Obično je to pitanje autentičnog doživljaja, koji uspete ili ne uspete da prenesete publici. To prenošenje emocija je još nedokučiv fenomen. Televizija ima svoje gledalište, imaće ga još dugo, a preživeće oni koji će znati da koriste savremenu tehnologiju i sve mogućnosti komunikacije – ističe Mira Adanja Polak.
Rekli ste da ne verujete u krune karijere, već u trajanje. Šta je bio najveći izazov u vašem dugom trajanju?
– Odlagala sam ovaj intervju misleći da će korona proći. Sada se pitam da li se računa i trajanje tokom ove epidemije u kojoj se malo stvari sumira, jer prvenstveno razmišljamo da izvučemo žive glave i da onda pođemo od početka, jer nikada više ništa neće biti isto. Sve će imati drugu dimenziju i druga vrednovanja. Sada o svemu razmišljam, i shvatam da samo zato što sam uvek gledala unapred imam ideje i snimljeni materijal koji je možda i čekao neko drugo, novo vreme.
Rođeni ste u Budimpešti, studirali u Beogradu i Londonu, govorite najmanje pet jezika. Od mladosti ste, dakle, bili „građanin sveta“. Kako je to uticalo na vaš životni put?
– Mnogo sam učila iz svih susreta, i danas mi to pomaže da mnogo bolje sve razumem i objasnim. Poznavanje različitih sredina izoštrilo je moje vidike, pa lakše razlikujem ono što je vredno rasprave i ono što treba istrpeti. Prepoznajem uzroke i posledice, a ponekada umem i da protumačim. Nikada nisam trošila vreme na ono što nikako ne mogu da izmenim.
Pre skoro 30 godina izjavili ste da vam je i taj svet mali, kao što su vam mali Beograd, Srbija, Jugoslavija, Evropa. Zašto? Da li su i dalje tesni?
– Tada mi je sve bilo malo i skučeno. Uvek sam imala izbor, skučenost prostora i vremena umela sam da nadoknadim, i nimalo se ne osećam skučeno ili ograničeno u ovom trenutku. Kao da sam donekle ispunila sve što sam želela. Želja je bila jednostavna – da zabeležim ono što sam zamislila.
Dok ste studirali, radili ste kao stjuardesa. U tom poslu naučili ste značaj minuta i odvajanja bitnog od nebitnog. Čemu vas je još korisnom naučilo letenje?
– Vazduhoplovstvo ne trpi improvizaciju. Bila sam šef stjuardesa, a šefovi su mi bili generali. Ta disciplina mi je omogućila da realizujem zamišljeno. Nikada nisam razumela boemštinu koja se povezuje sa poslom novinara. Poštovala sam rokove i sledila intuiciju, koja me je nepogrešivo vodila onima koji mi žele dobro i udaljavala od destrukcija koje mi oduzimaju energiju.
Kada razgovarate, otkrivate skrivene strane svojih sagovornika, postavljate direktna pitanja i pažljivo slušate. Koliko im pristupate iz ugla psihologa, a koliko iz ugla novinara?
– Moja struka se sve više prepoznaje u intervjuima koje radim. Možda te razgovore uobličavam kao novinar, ali obilno i nesvesno koristim ono za šta sam obučavana. Važno je da upoznam sagovornika, da ga razumem i nežno doprem do njegovih odbrambenih mehanizama. Sagovornik mora da ima poverenje i da zna da nikada neću zloupotrebiti njegov iskaz u neke druge svrhe, da će to biti samo intervju, samo emisija i samo zapis.
Kako da podstaknemo druge da nam više govore o svojim životima, odlukama, emocijama i onome o čemu ćute?
– Nema tu recepta, ili ga ja nemam. Sama se iznenadim kada mi sagovornik govori o nečemu što nije za medije. Osoba koja je davala intervju opustila se, rasteretila dušu i na neki način ispovedila. Mislim da nije svačija ispovest u svakom trenutku za objavljivanje, a ipak ta rigidnost nikada nije umanjila nijednu reportažu ili intervju. Moguće je da nekada i objavim neka kazivanja koja su me zapanjila, ali mnogo kasnije.
Odakle crpite inspiraciju da sa istim žarom razgovarate na potpuno različite teme?
– Sve te teme me zanimaju, jer inače ne bih u nevreme, kao sada, našla načine da nagovorim nekoga da uradimo intervju. Recimo, ta osoba je stara, nije rekla sve što je želela, a živi je udžbenik. Iz takvih života najviše se uči. Nije to inspiracija, već potreba da ljudima pokažem nešto korisno.
Uporni ste u privlačenju sagovornika da sednu pred kamere, iako sjaj reflektora ne vole svi. Kako uspevate?
– Nikada nisam nekoga terala, ali sam ih nagovarala i nisam odustajala. Sačekam, pa opet… Sagovornik, recimo, misli da nije pravo vreme za razgovor, a ja mu obećam da ga neću objavljivati odmah, ali kažem da ga moram snimiti odmah, jer takvu emociju nikada više neću dobiti… I veruju mi. Nekada takve izjave čekaju dugo, ali se objave u pravo vreme, kada već imamo distancu prema događaju, i tada su poučne. Znate šta, ja možda i nisam novinar, jer mogu da izdržim da ne objavim.
Ipak, oduvek ste želeli da budete novinar kako biste pomagali ljudima. Šta mislite nakon svih godina karijere – da li se novinarstvom ljudima može pomoći?
– Može se pomoći ako ste dosledni, ako sve pratite pomno i zaista želite da nešto rešite. Nekada su to procesi koji traže veliko angažovanje, a ono mora da se vodi samo samarićanskim pobudama. Uvek sam, na primer, zadovoljna kada dobijem instrument i dam ga onome kome je potreban. Da znate koliko je bilo klavira, harmonika, gitara. Imam i sada nekoliko harmonika i gitaru…
Jednom ste rekli da je novinarstvo samo za ljude koje ispunjava i koji imaju utisak da rade nešto važno. Kako u moru senzacionalizma održati te osećaje?
– Jurim svoju zvezdu. Nekada se čudim, nekada se zgrozim, ali idem odabranim putem ka onome što smatram važnim. Možda ponešto uradim prerano, pa progutam ne tako prijatnu knedlu, ali nastavljam dalje jer verujem da sam dobro odabrala. Volju nikada nisam gubila. Na prvi znak bezvoljnosti samo bih zastala, sakupila više energije i krenula iznova. I tako više puta.
Tehnološki razvoj vas je vodio od telefonskih govornica, preko kompjutera do vaše aplikacije za mobilni telefon. Da li su nove tehnologije dale novinarstvu nove kvalitete?
– Koristim racionalno internet, ali se ne oslanjam potpuno na blagodeti onlajn novinarstva. Još se koristim starim tehnologijama, na primer, telefonom, i to fiksnom linijom, kada nagovaram osobu za intervju. Napišem i po neko pismo. Cenim razgovor u četiri oka i pripremu. Imam veliku odgovornost prema svakoj ispisanoj reči u svim vidovima savremene komunikacije, a uz aplikaciju „Mira Adanja-Polak“, imam svoj sajt, Fejsbuk stranu, Jutjub kanal, Instagram, Tviter, TikTok i Vajber zajednicu.
Internet nam je omogućio da imamo „svet na dlanu“. Kako prokrčiti tu informacionu šumu i doći do onog što je istinito i važno?
– Kao i u životu, sve je selekcija i usmerenje. Znate li kada zavidim? Kada upoznam novinara, i to onog čija je specijalnost prva vest. Kada zna da će redakciji prvi doneti tačnu vest, i da će redakcija to vrednovati… Zar to nije fantastično? Internet može mnogo da pomogne, ali i na njemu treba dobro izoštriti čula kako bi se zapazilo bitno i prepoznalo ono što nije istinito.
Osim nekoliko odabranih emisija, ranije ste manje gledali televiziju. Čega bi trebalo da bude više na našim TV kanalima?
– Volela bih da bude više dokumentarnih emisija, kao i onih sadržaja koji ostavljaju više traga. Često viđamo iste ljude koji neretko i govore isto. Ima važnih ljudi velikih znanja koji nisu vidljivi, jer se ne eksponiraju. Za njih bi trebalo imati vremena i truda, i privoleti ih da pokažu šta su uradili. Sada upravo odlazim u neke porodice koje su znanjem zadužile mnoge generacije, dale im vetar u leđa, ali nisu nikada bile na televiziji.
Danas je česta potcenjivačka ideja da „svako može biti novinar“. Kako reagujete na takve opaske?
– Ne obazirem se na to, jer ne može svako biti novinar. Verujem u sud gledalaca i čitalaca, i zato sve ove godine radim sa istom odgovornošću. Svaku svoju reportažu uvek mogu da pokažem i da čista obraza iza nje stanem.
(Jelena Banjanin, „Večernje novosti“, 11. decembar 2020)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.