Lorens Iglberger: „Jalta kompleks“ je glupost!

 01.05.1981
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Lorens Iglberger, donedavno američki ambasador u Jugoslaviji, svakako je diplomat od karijere. U ovom svom poslu išao je s jednog odgovornog mesta, u američkom Stejt departmentu, na drugo, još značajnije. Proslavio se kao političar, kao strateg oštrog uma i još oštrijeg jezika. Službovao je na Kubi, u Hondurasu (jednom ranije, 1961. godine), i tu se zadržao četiri godine. Radio je kao savetniik u NATO-paktu, bio je član Komiteta za nacionalnu bezbednost, da bi postao i desna ruka Henrija Kisindžera, proslavljenog državnog sekretara. Kao ambasador svoje zemlje u Jugoslaviji, bio je zapažena figura, a pri povratku u SAD, počele su sve novine, radio i televizija da objavljuju kombinacije koje nova Reganova administracija ima s ovim diplomatom. Sada Iglberger govori s pozicija državnog sekretara SAD za Evropu. Kancelarija mu gleda na "Linkolnov memorijal", ali ne verujem da ikad stigne da uživa u pejzažima Vašingtona, u trci s večito neraspakovanim koferima. Intervju je bio zakazan za sedam, jednog ponedeljka, pred sam put Iglbergera za Madrid, gde je trebalo da sretne svog šefa Aleksandera Hejga.

    Gospodine Iglberger, američko-sovjetski odnosi su ponovo u centru pažnje. Mnogi misle da od pregovora SAD i SSSR-a zavisi sudbina Evrope. Šta Vi mislite?

    Nema sumnje, predmet rasprave, ne kažem pregovora, SAD ti SSSR imaju veliki uticaj na sve. Ali, mislim da bi bilo pogrešno smatrati da bi ako SAD i SSSR reše svoje probleme, nestali problemi svih ostalih. Priznajem, bez svake sumnje, da postoje ozbiljni problemi ove dve zemlje i da će oni morati da se reše, ali će to malo potrajati. I dalje će postojati nerešeni problemi između naše dve zemlje. Važno je kako će SAD i SSSR prihvatiti činjenicu da je to takmičarski odnos.

    Cele ekipe naučnika bave se istraživanjem odnosa dve velike sile. Oni kažu da bi bilo veoma, veoma loše ako bi SSSR i SAD našle zajednički jezik. U tom slučaju, kažu oni, dve sile bi podelile svet.

    Da, čuo sam to. To je "Jalta kompleks". To su gluposti. SAD ne priznaju sfere uticaja. Da smo želeli da tako rešimo probleme, to smo mogli da učinimo pre mnogo godina. Nikoga ne bi trebalo da brine da će SAD i SSSR podeliti svet između sebe. Da je to naš pristup, to smo mogli odavno da sredimo sa Sovjetskim Savezom, ali mi ne smatramo da je to način na koji bi trebalo da rešavamo probleme.

    Vi ste nedavno bili u Evropi, zbog nuklearnog naoružanja. Razgovarali ste sa saveznicima Amerike. Postoje dva mišljenja: jedno je da sve baze za nuklearno oružje budu u Evropi (a to znači: uz rizik uništenja okoline); a drugo je da vaši saveznici žele da budu zaštićeni od strane SAD, ali, isto tako, hoće da oružje bude u Americi. Koliko znam, jedina osoba, i to žena, Margaret Tačer, rekla je da nema ništa protiv da te baze budu u Engleskoj. Gospodine Iglberger, kakva je bila krajnja odluka?

    Nije bilo "krajnje" odluke. Sada govorimo o tome da kad je NATO prvo odlučio da, kako mi to zovemo, "modernizuje" to oružje, NATO je takođe odlučio da ide dvema stazama: prvo, da počne s modernizacijom, i drugo, da nastavi pregovore sa Sovjetima o nuklearnom naoružanju. Dakle, još imamo proces na dve staze, a razlog mog dolaska u Evropu pre oko sedmice bio je: razgovori o kontroli naoružanja, i kako da se organizujemo da bismo mogli da u jednom trenutku dođemo do razgovora sa Sovjetskim Savezom o toj temi. Margaret Tačer nije jedina koja je prihvatila to oružje u svojoj zemlji. Prihvatila je i Savezna Republika Nemačka, a i druge zemlje su takođe tu uključene. Nisam siguran, na osnovu poslednjih analiza, koliko će trajati i modernizacija i kretanje ka pregovorima sa Sovjetima, ali što se tiče modernizacije, mi se držimo roka, i ja mislim, u krajnjoj analizi, da ćemo imati i izvesnu modernizaciju oružja i pregovore sa Sovjetima o toj temi. Ali, trebalo bi da zapamtite da je razlog što se te snage modernizuju taj što Sovjeti imaju veliku, veliku prednost u tom istom nuklearnom naoružanju, koje je upravljeno prema Zapadnoj Evropi, i imaju toliko mnogo više tog nuklearnog naoružanja nego zajednica NATO u Evropi, koje bi moglo da odgovori na napad Sovjetskog Saveza. Stanovište NATO-a je da mora da bude ravnoteže, jer u ovom času ravnoteže nema.

    Možete li mi dati bilo kakve komentare o pisanju vaših novina o protivrečnoj ličnosti Aleksandera Hejga, državnog sekretara SAD? Hoće li Bela kuća podnositi njegove "nestašluke"?

    Regan ne bi nikad imenovao Aleksandera Hejga da nije znao kakav je i da nije želeo da radi kao jak sekretar inostranih poslova. Mislim da je ono što se dogodilo poslednjih nekoliko sedmica preuveličano. Svemu tome data je mnogo veća važnost nego što je potrebno, i to mene uopšte ne brine. Ja mislim da će Hejg pokazati da izuzetno dobro poznaje spoljnu politiku. On je veoma efikasan sekretar za inostrane poslove, i ne brinem za njega.

    Ali, on je mnogo nezavisniji nego što je bio čak i Kisindžer! Veoma je čvrst i teško je uticati na njegove odluke, mišljenje. On je jaka ličnost.

    Hejg ima čvrsto mišljenje o raznim temama, ali on takođe shvata da je samo sekretar za spoljne poslove, a da je Regan predsednik. Hejg je odan svom predsedniku, i ja mislim da je cela stvar preuveličana, da će se smiriti — a on će dokazati da je efikasan sekretar za inostrane poslove. On i predsednik će nastaviti da se dobro slažu.

    Da li, možda, Hejg posvećuje više brige Evropi, jer je dugo bio u NATO-u?

    Mislim da je tačno da on bolje nego bilo ko u ovoj zgradi (Stejt department), i možda bolje nego većina ljudi u Vašingtonu, razume probleme Evrope, i naročito zapadno-evropske saveznike i odnose s njima. Ne bih rekao da on favorizuje jedno na račun drugoga. Bio je na Bliskom istoku, bavio se problemom Južne Afrike. Ja mislim da se on svime jednako bavi. Pri povratku s Bliskog istoka, bio je u Evropi, i video se s izvesnim brojem zapadno-evropskih lidera.

    Postoji li utvrđeni plan ponašanja SAD u slučaju da SSSR interveniše u Poljskoj?

    O Poljskoj ne bih želeo da govorim, jer moramo sačekati da vidimo kako će se razvijati ta situacija. Mi smo vrlo jasno rekli kakav je naš stav: verujemo da poljski narod mora slobodno da rešava svoje unutrašnje teškoće, na osnovu njegovih sopstvenih odluka, i da niko ne bi trebalo da interveniše u toj zemlji. To je naš stav, i mi smo takođe jasno rekli da, ako neko prekrši poljski suverenitet, to bi uzrokovalo ozbiljne međunarodne probleme tokom mnogih sledećih godina. Ne bih želeo više da ulazim u detalje. Mislim da morate da pretpostavite kako ćemo raditi s odgovornošću, ali da ćemo svakako preduzimati akcije, u zavisnosti od situacije.

    Dok ste bili ambasador u Jugoslaviji, nema sumnje da su odnosi Jugoslavije i SAD bili na vrhuncu. Sada izgleda kao da se ništa ne zbiva. Kao da sve stoji?

    To može da bude i najbolji mogućni odnos, kad su odnosi čvrsti, sigurni, i kad se ne zbiva mnogo uzbudljivih stvari. Ja mislim da su naši odnosi s Jugoslavijom… dobro ste upotrebili reč, čvrsti. U našoj prošlosti bilo je vreme kad su odnosi išli uzlaznom, ali i silaznom linijom, i mislim da je u našim bilateralnim odnosima važno da krenemo odatle, prema čvrstim odnosima prijateljstva i razumevanja. A kad se u nečemu ne slažemo, kao što će se neizbežno događati, da to bude tako da razumemo razloge neslaganja i nađemo način za prihvatanje tih razlika. Mislim da su odnosi s Jugoslavijom dobri i da će takvi i ostati. A ako nema uzbuđenja — onda to samo dokazuje da su odnosi dobri.

    Priča se da Amerika čeka, svi čekaju da vide kako će Jugoslavija preživeti "godinu". Koliko je sistem stabilan, i da će tek posle toga Amerika konačno da se orijentiše. Vi znate da je Jugoslavija pod pritiskom dveju strana: s bugarske strane je pritisak, ima pritiska sa Zapada. Šta Vi mislite o tome?

    Pre svega, nema politike ili odluke ili bilo šta što ova vlada namerava da učini ili čini u smislu: "Čekaj da vidiš kako će se stvari odvijati u Jugoslaviji"! To nije istina. Mi želimo dobre odnose s Jugoslavijom. Mi govorimo već četrdeset godina da želimo nezavisnu, nesvrstanu, suverenu Jugoslaviju, da ćemo podržavati jugoslovenski teritorijalni integritet. To smo govorili i govorili, i to je vrlo značajno, i to i mislimo. Znamo da je smrt predsednika Tita bila teška za Jugoslaviju, ali Jugoslavija je odmah pokazala da je to bio događaj koji ume da savlada, nastavljajući da bude jaka. Mi ne sumnjamo u budućnost Jugoslavije, i nemamo sumnje u vrstu odnosa koje želimo s Jugoslavijom. Tako da ja znam da su ljudi u Vašingtonu uvereni u sposobnost Jugoslavije da izađe s problemima na kraj. A problemi će se javljati. Mi smo sigurni u sposobnost Jugoslavije da održi svoj integritet i sposobnost da modernizuje i da nastavi ekonomski razvoj. Ne brinemo da se to neće ostvariti.

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.