Na dan inauguracije Ronalda Regana, Karter je, kao "privatno lice" stigao u Plejns, rodni grad u državi Džordžiji i tu održao govor koji bi u drugačijim prilikama održao celom američkom narodu kao predsednik SAD. Taoci su bili oslobođeni. Karter je zahvalio Bogu i američkom narodu na strpljenju, a o Homeiniju i iranskoj strani nije govorio.
Tek što su se Karterovi iselili iz Bele kuće, soba kćeri Emi pretvorena je u radnu odaju Nensi Regan. Sudbina "Američke scene", velike slike na platnu na jednom od zidova stana predsednika koja prikazuje ulazak Džordža Vašingtona u Boston 1776, opet je neizvesna. Slika je bila na zidu u vreme Kenedija, izbačena u vreme Niksona, bila tu za vreme Kartera — sreća što se platno lako stavlja. Još nije odlučeno hoće li "Američka scena" ulepšati i Reganove dane.
"Ovalofis", najpoznatija soba Bele kuće, gde predsednik SAD prima strane državnike, ima tri biste: Džordža Vašingtona, Bendžamena Franklina i Harija Trumana. "Da li da Trumana iznesemo?", pita Konger, domaćin Bele kuće.
Odgovor još nije dobio.
Sekretarice prazne svoje ladice, a jedna nalazi zabelešku od pre tri godine. Sređeni su papiri, uspomene, sve je spremno. U istu kancelariju ulazi Širli Mur, sekretarica u Kabinetu predsednika Regana. Stiže i prvi poziv. Traže Hamiltona Džordana. "On nije više tu!" "Pa dajte mi onda Votsona!" "Ni on više nije tu, svi su otišli."
Na dan inauguracije predsednika Regana, Amerika je mnogo stvari uživala besplatno. Vašingtonu na noge došla je cela prva kulturna "liga". U mnogim muzejima glavnog grada održani su besplatni koncerti, pesme, "kantri" muziku na bendžu pratilo je dvadeset hiljada ljudi, a kamerne muzičare "Smitsonijan" u mnogim galerijama glavnog grada čulo je oko šezdeset hiljada Amerikanaca, iako je sve bilo organizovano na najvišem nivou, na sam dan inauguracije došlo je do "pregrejavanja" i raspada kompjuterskog sistema.
Za prisustvo na balovima i prijemima plaćala se ulaznica i do pet stotina dolara, ali je za dobijanje karte bila neophodna prijava "u pravo vreme". Zbog jagme koja je nastala, "centrala" proslave bila je tih januarskih dana gotovo važnija od Bele kuće. Smeštena na železničkoj stanici, bila je okićena sa stotinak štandova gde su bili predstavljeni najekskluzivniji restorani grada. Svaki od njih izneo je na trpezu svoje specijalitete i najbolja vina. Bilo je tu rakova, šampanjca, "mađarskih paprikaša", školjki, kineskih specijaliteta… Svi koji su čekali u redu za karte mogli su da se počaste na manifestaciji koja je nazvana "Ukus Amerike".
No, nije bilo dovoljno karata. Sto hiljada ljudi platilo je put u Vašington dovodeći svoje poslovne prijatelje i porodice na ovaj veliki događaj, a polovina je ostala bez ulaznica. Jedan biznismen iz Teksasa, došavši s velikom porodicom, kad je čuo da ga je kompjuter izbacio iz igre — dobio je srčani udar i umro. Bez karata su ostali mnogi kongresimeni, političari — aktivisti u kampanji, tako da se u Vašingtonu stvorila poveća grupa nezadovoljnika, koji su uzalud potrošili pare.
Na balovima je najveća atrakcija bio dolazak predsednika Regana i potpredsednika Buša sa suprugama, iako je na podijumu najvećih dvorana u gradu bio program visokog kvaliteta, odmah je po atmosferi moglo da se oseti je li Regan "svraćao" na bal ili ne; a dužnost novog šefa države nije bila laka. Morao je, posle naporne ceremonije polaganja zakletve da ruča sa članovima Senata, posle toga da sedi na paradi, da bi uveče obišao devet balova, zaigravši na dva — po petnaest sekundi. Na svim ovim manifestacijama Regan se pokazao kao stručnjak u svom poslu. Razgovarao je s kolegama — umetnicima, zajedno izašao na binu s Čarlstonom Hestonom, prihvatio je da bude imitiran, bio je nasmejan ali očito i umoran. Nensi Regan ga je "usmeravala", određivala vreme koliko će gde ostati i trudila se da mnoge njegove obaveze u opštenju s ljudima preuzme na sebe.
Potpredsednik Buš se samo smejao, kao da ne može da se načudi kako mu se sve to dogodilo.
Svi balovi bili su prenošeni, preko satelita, u sve gradove Amerike, na velika TV-platna, tako da su mnogi igrali isti valcer koji i Ronald Regan!
Od svih događaja, najimpresivnija je svakako bila scena polaganja zakletve Regana, koju je četrdeseti predsednik SAD izrekao patetičnim glasom što je trebalo da pojača uverljivost njegovih dobrih želja sopstvenoj zemlji.
Pored zvanica, na tribinama Kapitola tiskalo se mnogo ljudi. Posle govora novog predsednika, svi su zapevali himnu, i taj deo ceremonijala delovao je najmanje režirano.
Početak svečanosti inauguracije održan je nekoliko dana pre zvaničnog proglašenja. U predvečerje jedne subote na Linikoln-memorijalu, usred vašingtonskog parka, održana je polučasovna priredba koju je realizovao jedan od poznatih filmskih producenata Holivuda, Džimi Voker. Laserskim zracima s ovog mesta osvetljeni su svi večni spomenici američke istorije, kilometrima udaljeni jedan od drugog. Jedan jedini zrak putovao bi kilometrima, da raznim bojama osvetli udaljeni Džefersonov memorijal. Na ovoj priredbi, i pored velike hladnoće i vetra-severca, bilo je gotovo pedeset hiljada ljudi.
Iako je posle izbora najavljena veoma skromna svečanost inauguracije, ovaj događaj prerastao je u spektakl neviđenih razmera, u kojem su mnogi prepoznali Holivud iz "starih dobrih vremena". Sjaj i raskoš s filmskog platna prešli su na ulice glavnog grada Amerike, i svi su se našli u čudu. Vozači luksuznih crnih limuzina sa zatamnjenim staklima trljali su ruke. U protekle četiri godine posao im nije baš cvetao. Ova vozila iznajmljivali su samo šeici i poneki bogati Amerikanac s Juga. Navala parajlija u Vašington oživela je i onu tipično američku slabost za luksuzom. Mnogi restorani oko Bele kuće se renoviraju i raduju novoj administraciji , pakosno zamerajući prethodnoj što je ručala kod "Mekdonalda" i jela hamburgere. Za desetak dana, Vašington je doživeo transformaciju i vlasti i običaja. Na ulicama se vidi više skupocenog krzna, mnoge kuće u "dobrim" delovima grada nude se na prodaju, lansira se novi parfem koji upotrebljava Nensi Regan — sve to u uslovima inflacije i još sveže kritike rasipništva koju je Regan tako glasno izricao u izbornoj kampanji.
Paralelno sa sjajem holivudske scene, na vašingtoinskom asfaltu bili smo sve doci američkog finala višemesečne drame s taocima. Njihovo oslobađanje dalo je svečanosti jaču notu slavlja. Preplitale su se sudbine dva predsednika, odlazećeg i dolazećeg, koji su jednako bili prisutni u životu Amerike poslednjih dana.
Taoci su došli kućama, sreli se s porodicama, priređen im je veličanstven doček, a njihove priče pune stupce u štampi i blokiraju veliki deo televizijskog programa. Mnogo je nagađanja oko toga šta se zapravo događalo s taocima. Poznavaoci međunarodnih prilika tvrde da tek sad počinju političke igre. Jedan republikanac nam je kazao da mu primedbe talaca više liče prigovoru gostiju hotela koji nisu bili zadovoljni "uslugama". "Pa oni su ipak bili u zarobljeništvu!?", kaže drugi. Posle njihovog oslobađanja, mnogi simbolični detalji propratili su ovaj događaj. Statua slobode u Njujorku je bila osvetljena. Jedan penzioner, koji je svakog dana išao u crkvu i zvonio onoliko puta koliko je dana proteklo u zatočeništvu talaca, u crkvi je zvonjavom oglasio radosni događaj. Po domovima se otvarao šampanjac, bilo je mnogo dečje radosti, a taoci su doživeli, svakako, ono što se u diplomatici zove "kulturnim šokom" — ponovo su morali da se srode s Amerikom kakva jeste. Jedan je odmah tražio mleko, drugi je hteo dugo da se kupa pod tušem, treći je želeo da nešto popije; neki će još dugo ćutati, i možda nikad i nikome neće reći ono zbog čega ni jednom novinaru i nisu dali intervju.
S mnogim porodicama, ipak, već su obavljeni dogovori o pisanju knjiga. Supruge talaca Džerija Plotkina, Murheda Kenedija i Berija Rozena, napisaće knjige o svojim doživljajima u toku četiri stotine četrdeset četiri dana zatočeništva svojih muževa. Izdavačka kuća u Njujorku priprema knjigu pod naslovom "Priče o američkim taocima", po ceni 4,95 dolara za džepno izdanje, i 8,95 za izdanje u tvrdom povezu. Vašington post objavljuje knjigu svojih novinara. Televizijska stanica CBS najavljuje dvočasovni film Kanadska veza, koji bi trebalo da opiše akciju oko oslobađanja šestorice talaca posredovanjem kanadskih diplomata u Iranu, prošle godine.
Majice s likovima talaca mogu se već naći po ceni od deset dolara.
Jedan bizinisimen kaže da će mnogi od ovih ljudi, verovatno, u svoju biografiju na kraju diplomatske karijere upisati jedinstveno zanimanje: "TALAC", jer će ih svi sada, u ovom komercijalizovanom društvu, tako gledati.
Zasad najviše ima uspeha bedž od pet dolara. Na njemu piše: "Bila sam u Vašingtonu kad su oslobođeni taoci".
Kad je prošao praznik, mališani su se vratili školi i dobili pismeni zadatak s temom: "Šta će raditi predsednik Regan prvog dana u Belaj kući?"
Jedna devojčica je napisala: "Naš predsednik će spavati i odmoriti se; onda će ustati, oprati zube i istuširati se, pa će otići u radnu sobu u drugi deo zgrade i početi da radi".
Zasad nema pouzdanih dokaza koji bi opovrgli "predskazanje" ove devojčice.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. februar 1981)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.