Neki poslovi su rezervisani za muškarce

 31.07.1978
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Nema muških i ženskih zanimanja — kažu borci za prava žena sveta. Pa ipak, i danas stoji izraz "novinar" i "novinarka". Amerika je, čini se, najstroža kad su posredi žene-novinari. Feministički pokret je probudio svest u onih žena koje sede kod kuće, ali je veoma malo uradio kad je reč o poslovima rezerviranim za muškarce. Biti novinar u štampi, u Americi je jedno, a biti televizijsko lice koje nešto saopštava — nešto je sasvim drugo; jer, televizija u SAD je diktator broj jedan. Boraveći u mnogim televizijskim centrima, sretali smo žene u hodnicima studija — one su "pravile program", pisale, bile u njemu, ali se, na kraju, na svakom ekranu, pojavljivao muškarac.

    Izuzetak je Barbara Volters, kojoj nacija još nije oprostila prihod od milion dolara. "Toliiko ne prima ni najgledaniji američki novinar", priimećuje njen kolega.

    Kad govore o ženama-novinarima, Amerikanci uvek pominju Polinu Frederik, koja je 1948. godine stupila u novinarstvo pošto je intervjuisaia Bes Truman, suprugu Harija Trumana.

    Ta žena je bila novinar televizijske kuće NBC, izveštač iz UN dvadeset šest godina, a sada je komentator radija. Posle nje, dugo nije bilo žena na vodećim novinarskim mestima. Posle burnog feminističkog pokreta, kad su žene osvajale dotle "zabranjene pozicije" u televizijskim kućama, broj žena povećao se na 25%. Kakva cifra! Tu se misli na one novinare koji se pojavljuju na ekranu. Statističari beleže da je od ukupnog broja onih koji saopštavaju vesti, 13% žena. Kao gosti TV-kuća, sretali smo mnoge, i odlučili da predstaviimo neke koleginice.

    Džejn Pouli je 26 godina radila u lokalnoj TV-stanici u Indijanopolisu, u Čikagu, dok nije, u snažnoj konkurenciji, izabrana za domaćicu i voditelja dnevnog šou—programa mreže NBC.

    — U ovom poslu sreća me prati od početka. Velika je stvar što radim ono što volim. Naporno je, ustajem oko četiri i po, a ležem oko ponoći. Vikendom sam uvek na putu, da bih nešto pripremila.

    Margaret Osmer ima 38 godina. Na televiziji je u početku pripremala program za one koji će ga predstaviti gledaocima. Bila je novinar-istraživač. Radila je sa čuvenim novinarima i dobro se naradila dok je dobila sopstveni program — "Dobro jutro, Ameriko" — koji ima veliki broj gledalaca na ABC-ju.

    — Mnogi se pravdaju — kaže Margaret Osmer — da žena zato teško dolazi na mali ekran što se vest, tobože, bolje prima od muškarca, da se njemu više veruje. Nama kao da se veruje jedino u kući.

    Lesli Stal ima 35 godina, prva je razbila famu da žena s naočarima ne može na ekran, pa ih je zamemila kontaktnim sočivima. Jedna od retkih žena-reportera koja je udata, naravno, za novinara.

    — Jer, ko bi drugi shvatio moj način života — kaže ona. S druge strane, ne želim da provedem ostatak života u avionima, putujući po celom svetu i gledaocima saopštavam kakva je međunarodna situacija za minut i četrdeset pet sekundi. Posao je lep, ali je u njemu put do vrha trnovit.

    En Kompton ima 30 godina. Prva žena akreditovarna kao izveštač iz Bele kuće, za mrežu ABC. Ona je novinar s najvećim entuzijazmom u Vašingtonu, i kaže: "Ne prođe dan, a da ne zahvalim srećnoj zvezdi što sam tu gde sam, što radim posao koji obožavam. No, još nisam srela čoveka koji može da živi mojim načinom života. Uz to, neprestano mislim o kući punoj dece i, naravno, o slobodi."

    U šali se kaže da Amerikom vladaju žene, jer one odlučuju kako će se muževljev novac utrošiti i koje će on poslove prihvatiti. Pa ipak, ona se ovde teško probija, zbog konzervativnih shvatanja. Feminizam stvara borbene redove nezadovoljnih žena, a društvo ponegde čini poneki ustupak i "dopusti" ženi da dođe na mesto rukovodioca. Reporteri se i dalje traže oglasima, ali ne očekuje se da se javi žena.

    Uveče, dok gleda televiziju, muškarac će još i sad više verovati svom kolegi. Sve će mu oprostiti, ali Barbari Volters neće nikad oprostiti platu od milion dolara.

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.