Taoci su slobodni

 01.01.1981
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Velika pometnja na američkoj televiziji

    Prenos spektakularne inauguracije Ronalda Regana povremeno je bio u senci onoga što se događalo s oslobođenim američkim taocima u Teheranu i Visbadenu. Veliko nadmetanje televizijskih stanica Amerike počelo je onog trenutka kad se saznalo da će se taoci u Iranu "uskoro" naći na slobodi. Čekanje se pretvorilo u danonoćni maratonski prenos svega što se događalo u Beloj kući, ambasadi Amerike u Alžiru, na aerodromu u Teheranu i u vojnoj bazi u Frankfurtu.

    Na kraju, kamere su bile postavljene i u Atini, gde je avion s taocima konačno doleteo posle dugog čekanja, iz Teherana da bi uzeo gorivo. Reporteri su se javljali preko satelita, telefonom, slika je stizala preko nekoliko "trasa", a Volter Kronkajt je 20. januara, na dan inauguracije novog predsednika, objavio: "Ovo je prvi dan slobode za pedeset dvoje zatočenih Amerikanaca."

    Kako se i moglo predvideti, vesti o oslobađanju talaca potisle su s ekrana ceremonijal inauguracije predsednika Regana, a televizija se našla na muci — između dva istorijska događaja. Vešti novinari rešili su problem tako što su za osnovnu temu uzeli inauguraciju Regana i veliku paradu koja je dva časa prolazila duž Pensilvanija-avenije, i ovaj događaj prekidali "živim" prenosom kretanja aviona s taocima.

    Komentatori su u svakoj porodici talaca instalirali kamere, i kad god bi se na ekranu pojavio film iz Teherana, Atine ili Frankfurta s likovima nekog od talaca — stanice su uključivale kamere iz domova i živo prenosile prvu vezu porodice s najdražim: bratom, mužem ili ocem, kojeg njegovi posle godine vide prvi put na slobodi, posredstvom TV-tehnike.

    Domovi zarobljenih diplomata "razbacani" su po celoj Americi, na udaljenosti od po nekoliko hiljada kilometara. Ovoga puta, TV-kamera imala je ulogu emocionalnog posrednika i ostvarila je s puno oduševljenosti i visokom profesionalnošću.

    Pred samo oslobođenje talaca, i pred samu inauguraciju — a ti događaji zbivali su se ponavljamo, paralelno — nastalo je između Regana i Kartera svojevrsno nadmetanje. Karter je poslednje dve noći probdeo da bi uspeo da donese olakšanje sebi, svojoj zemlji, porodicama i taocima — i izgubio trku s vremenom. Odgovor je došao da je "sve u redu" onda kad više nije bio šef američke države!

    Tada je među reporterima nastala konfuzija. Barbara Volters razgovara s kolegom i kaže: "Predsednik je uradio to i to", a kolega joj odgovara: "Mislite, Regan?" A Barbara Volters odgovara: "Ma ne — Karter!"

    Prvi put u istoriji SAD zemlja je, bar zakratko, imala dva aktivna predsednika.

    Kad je završio misiju oslobađanja i kad je suprugu jednog od talaca zagrlio na vojnom aerodromu Endrjus — baze i obećao da će joj muža brzo dovesti kući, otišao je u Plejns.

    Sutradan, otišao je u Frankfurt i Visbaden. Putovao je avionom "broj jedan" šefa američke države.

    Tih dana, nije bilo glavnog urednika televizije: Kronkajt je bio u Vašingtonu, Dan Rader u Njujorku; Barbara Volters, Lesli Stal, Dajan Sojer, radili su kao reporteri, dokazujući značaj tog medija u Americi.

    Glasovi talaca nisu se čuli. S njima niko nije razgovarao, ali su, zato, komentatori na početku predstavili one koji su ih prevezli — pilota i stjuardesu vojnog aviona, članove zvanične delegacije i jedinog ranije oslobođenog taoca. Svi su se oni trudili da daju što više objašnjenja porodicama, kako se njihovi najbliži osećaju.

    Mnogi su u filmu videli da su svi dobro, i mnoge porodice su se usprotivile njihovom ostanku u bolnici u Visbadenu. No, i pored slobode štampe u ovoj zemlji, očito postoji najstroža zabrana usmene veze s taocima, da bi svoje prve izjave mogli da daju "nadležnim organima", a tek posle štampi.

    Predsednik Regan je džentlmenski postupio, po principu "caru carevo, kralju kraljevo", i Džimiju Karteru prepustio — pohvale naroda.

    Iz svih krajeva Amerike javljali su se gledaoci televizije, i čestitali ovim redom: hvala predsedniku Karteru što nam je vratio taoce; hvala Americi što ih je podržavala; hvala TV-mrežama što smo bili "u toku". Predsednik Regan je na bal pozvao suprugu jednog od talaca.

    Drugi deo TV-programa veštački ubačen u "slučaj zatočenih talaca" bio je šareniji. Supruga predsednika, Nensi Regan, potrošila je na garderobu — kažu — dvadeset pet hiljada dolara, da bi se obukla za inauguraciju.

    Bela večernja haljina koju je nosila na balu poklon je čuvenog američkog kreatora Galanosa i košta deset hiljada dolara. Vest o ceni balske haljine demantovao je sam Galanos, i rekao da je to njegov poklon "prvoj dami". Posle bala, u studiju su se našle tri žene novinara — jedna od njih je čuveni komentator Vašington posta, Sali Kvin — i zaključile da bi tako preterano skupoceno odevanje prve dame Amerike moglo da izazove negodovanje masa naroda. Ovih dana, Bela kuća je otvorila vrata i organizovala nekoliko prijema.

    Nekadašnji predsednik SAD, Karter, postao je "privatni građanin". Na pitanje kako se snašao u novoj ulozi, odgovorio je da svaka politička karijera ima početak i kraj. To je rekao njegov "spoksmen" TV-auditorijumu. Ali, ne znamo je li to kazao Reganu. Karter je rekao da odlazak iz Vašingtona mnogo teže pada njegovoj supruzi Rozalin koja je navikla na "aktivnost".

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.