Taoci su slobodni

 01.01.1981
Autor: Mira Adanja-Polak

    Velika pometnja na američkoj televiziji

    Prenos spektakularne inauguracije Ronalda Regana povremeno je bio u senci onoga što se događalo s oslobođenim američkim taocima u Teheranu i Visbadenu. Veliko nadmetanje televizijskih stanica Amerike počelo je onog trenutka kad se saznalo da će se taoci u Iranu "uskoro" naći na slobodi. Čekanje se pretvorilo u danonoćni maratonski prenos svega što se događalo u Beloj kući, ambasadi Amerike u Alžiru, na aerodromu u Teheranu i u vojnoj bazi u Frankfurtu.

    Na kraju, kamere su bile postavljene i u Atini, gde je avion s taocima konačno doleteo posle dugog čekanja, iz Teherana da bi uzeo gorivo. Reporteri su se javljali preko satelita, telefonom, slika je stizala preko nekoliko "trasa", a Volter Kronkajt je 20. januara, na dan inauguracije novog predsednika, objavio: "Ovo je prvi dan slobode za pedeset dvoje zatočenih Amerikanaca."

    Kako se i moglo predvideti, vesti o oslobađanju talaca potisle su s ekrana ceremonijal inauguracije predsednika Regana, a televizija se našla na muci — između dva istorijska događaja. Vešti novinari rešili su problem tako što su za osnovnu temu uzeli inauguraciju Regana i veliku paradu koja je dva časa prolazila duž Pensilvanija-avenije, i ovaj događaj prekidali "živim" prenosom kretanja aviona s taocima.

    Komentatori su u svakoj porodici talaca instalirali kamere, i kad god bi se na ekranu pojavio film iz Teherana, Atine ili Frankfurta s likovima nekog od talaca — stanice su uključivale kamere iz domova i živo prenosile prvu vezu porodice s najdražim: bratom, mužem ili ocem, kojeg njegovi posle godine vide prvi put na slobodi, posredstvom TV-tehnike.

    Domovi zarobljenih diplomata "razbacani" su po celoj Americi, na udaljenosti od po nekoliko hiljada kilometara. Ovoga puta, TV-kamera imala je ulogu emocionalnog posrednika i ostvarila je s puno oduševljenosti i visokom profesionalnošću.

    Pred samo oslobođenje talaca, i pred samu inauguraciju — a ti događaji zbivali su se ponavljamo, paralelno — nastalo je između Regana i Kartera svojevrsno nadmetanje. Karter je poslednje dve noći probdeo da bi uspeo da donese olakšanje sebi, svojoj zemlji, porodicama i taocima — i izgubio trku s vremenom. Odgovor je došao da je "sve u redu" onda kad više nije bio šef američke države!

    Tada je među reporterima nastala konfuzija. Barbara Volters razgovara s kolegom i kaže: "Predsednik je uradio to i to", a kolega joj odgovara: "Mislite, Regan?" A Barbara Volters odgovara: "Ma ne — Karter!"

    Prvi put u istoriji SAD zemlja je, bar zakratko, imala dva aktivna predsednika.

    Kad je završio misiju oslobađanja i kad je suprugu jednog od talaca zagrlio na vojnom aerodromu Endrjus — baze i obećao da će joj muža brzo dovesti kući, otišao je u Plejns.

    Sutradan, otišao je u Frankfurt i Visbaden. Putovao je avionom "broj jedan" šefa američke države.

    Tih dana, nije bilo glavnog urednika televizije: Kronkajt je bio u Vašingtonu, Dan Rader u Njujorku; Barbara Volters, Lesli Stal, Dajan Sojer, radili su kao reporteri, dokazujući značaj tog medija u Americi.

    Glasovi talaca nisu se čuli. S njima niko nije razgovarao, ali su, zato, komentatori na početku predstavili one koji su ih prevezli — pilota i stjuardesu vojnog aviona, članove zvanične delegacije i jedinog ranije oslobođenog taoca. Svi su se oni trudili da daju što više objašnjenja porodicama, kako se njihovi najbliži osećaju.

    Mnogi su u filmu videli da su svi dobro, i mnoge porodice su se usprotivile njihovom ostanku u bolnici u Visbadenu. No, i pored slobode štampe u ovoj zemlji, očito postoji najstroža zabrana usmene veze s taocima, da bi svoje prve izjave mogli da daju "nadležnim organima", a tek posle štampi.

    Predsednik Regan je džentlmenski postupio, po principu "caru carevo, kralju kraljevo", i Džimiju Karteru prepustio — pohvale naroda.

    Iz svih krajeva Amerike javljali su se gledaoci televizije, i čestitali ovim redom: hvala predsedniku Karteru što nam je vratio taoce; hvala Americi što ih je podržavala; hvala TV-mrežama što smo bili "u toku". Predsednik Regan je na bal pozvao suprugu jednog od talaca.

    Drugi deo TV-programa veštački ubačen u "slučaj zatočenih talaca" bio je šareniji. Supruga predsednika, Nensi Regan, potrošila je na garderobu — kažu — dvadeset pet hiljada dolara, da bi se obukla za inauguraciju.

    Bela večernja haljina koju je nosila na balu poklon je čuvenog američkog kreatora Galanosa i košta deset hiljada dolara. Vest o ceni balske haljine demantovao je sam Galanos, i rekao da je to njegov poklon "prvoj dami". Posle bala, u studiju su se našle tri žene novinara — jedna od njih je čuveni komentator Vašington posta, Sali Kvin — i zaključile da bi tako preterano skupoceno odevanje prve dame Amerike moglo da izazove negodovanje masa naroda. Ovih dana, Bela kuća je otvorila vrata i organizovala nekoliko prijema.

    Nekadašnji predsednik SAD, Karter, postao je "privatni građanin". Na pitanje kako se snašao u novoj ulozi, odgovorio je da svaka politička karijera ima početak i kraj. To je rekao njegov "spoksmen" TV-auditorijumu. Ali, ne znamo je li to kazao Reganu. Karter je rekao da odlazak iz Vašingtona mnogo teže pada njegovoj supruzi Rozalin koja je navikla na "aktivnost".

    (Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. januar 1981)

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.