Najlepše devojke sveta

 01.11.1993
Autor: Mira Adanja-Polak, "Hello Belgrade"

Sada su skoro svi već sigurni da su stvari došle do samog dna. U to ih uverava još jedna devalvacija koja je sve radnje prvo opustošila pa zatvorila. U radnjama već dugo i nije bilo ničega. Na momenat mogle su ove prodavnice, bar po tome što cene nisu bile istaknute, da podsete na ekskluzivne butike na Petoj aveniji. Kakva ironija. Beograđani se ne bune, o nedaćama govore uglavnom svojima i u gradskom prevozu gde zbog telesne priljubljenosti jedni uz druge, sabiti u redovima pri ulasku u autobuse tramvaje i trolejbuse, počinju da veoma intimno razgovaraju, jer fizički su tako, tako bliski. Strani novinari, ona mala šaka jada koja se tu i zadržala više zbog zarade no zbog izveštavanja teško da bilo kome ima šta i da javi, jer beda i nema neku posebnu gradaciju. Beograđana skoro i da nema. Oni se ne čuju, plaše se da im neko ne uzme ono što misle da je njihovo. Izbeglice gonjene nagonom za opstankom i održanjem pokazuju se kao mnogo vitalniji primerci ljudske rase u vanrednim prilikama od oveštalih i učmalih građana. Beograđani se sklanjaju s puta, ne ulaze u polemike i Boga mole da sve ovo što pre prođe.

Jedna večera na Vračaru podsetila me je na stari Beograd koji nestaje. Sto je bio postavljen damastnim čaršavom. Srebro je bilo sveže očišćeno, a domaćica se pravdala da je sve to priredila, jer želi da kao nekada obeleži godišnjicu svog dugog srećnog braka kako doliči.

Ali se Beograd ipak nekako osvešćuje, jer pre neki dan jedan političar je primio mlade matematičare koji su pokupili silne nagrade na jednom međunarodnom takmičenju. Verovatno počinje da dopire svesti i činjenica da ti Amerikanci i Englezi sigurno nisu motivisani samo samarićanskim mislima pa daju stipendije i školuju dalje neke naše dečake i devojčice, jer interes zapada je zarada, ali mi se i dalje baškarimo i gledamo bez griže savesti kako briljantni umovi odlaze i osiromašuju nacionalni identitet koji se u ovim krajevima pominje uz snažno busanje u grudi.

Ali Beograd se podelio. Jedni siromaše, a drugi koriste njihovo siromaštvo. Eksploatacija sopstvenog naroda, svojih prijatelja i rođaka je u modi. "Sretne" porodice imaju po jednog svog člana koji se u svemu ovom "snašao", a taj "Kum" izdaje naloge i svoje uslove, njemu se svi povinuju, slušaju ga, jer bi inače bili gladni. On uglavnom određuje i nove etičke norme u svom okruženju. Novi Kumovi su uglavnom oni koji su bili do sada najnesposobniji, najproblematičniji, najneobrazovaniji, ali njihovo je vreme – treba preživeti.

Sve se češće citira Miloš Obrenović kao veliki strateg u odnosima sa narodom koji bi svojim podanicima i poreznicima govorio "ako se narod buni, stegnite ga još jače, ali ako ćuti, popuštajte."

Beograd ima i nove orjentire. Retko ko će reći "kod pozorišta", reći će u Francuskoj ulici na ćošku kod "dilera" ili na Slaviji gde autobusi idu za Sofiju, Bukurešt u šoping ture. Tu istu Slaviju treba da rekonstruiše Dafina Milanović idejnim projektom koji je odobrila i parama koje je imala ili ima. Kažu biće na tom platou gde se sada nalazi sunčani sat, velika zgrada, crna od stakla sa belim prozorima. Da li je neko pitao Beograđane da li im se to sviđa ili da li to hoće. Dafinina banka pojavljuje se u obličju kozmetičkog salona u kome se papreno naplaćuju tretmani lica sa maskama pod egzotičnim nazivima koje treba da za velike devizne pare nadoknade izgubljenu mladost u trci za statusom i blagostanjem. Novi butik sa cipelama sa utisnutim natpisom marke "Dafi" pojavile su se u Čumićevom sokačetu. Tako se zove mala oaza šoping centra nalik na one šoping molove što niču nadomak imućnijeg kraja kapitalističkog raja. Ali na tom malom prostoru vidi se sve ono što ne bi bilo opaženo u svakodnevnom posmatranju grada koji grca, koji se ne da, i koji po svaku cenu želi da preživi. Kao da se ništa nije dogodilo. Nasuprot ovoj oazi lažne sreće, gde se patike prodaju za po 100 američkih dolara i gde mladi kupuju kompletnu odeću za predstojeće Božićne i Novogodišnje praznike na snegu, postoji i jedan drugi deo grada – Bulevar revolucije, gde je čitava široka ulica pretvorena u veliki turski bazar kao Kapali čaršija u Istambulu ili Ponte Roso u Trstu. Sada je ceo Beograd takav. Trguje i onaj koji nikad nije, a sva ta razmena dobara odvija se po čitav dan, a najobičniji proizvodi dostižu cene iz poznatih svetskih aukcijskih kuća. Profesori prodaju rečnike, studenti svoje knjige, gospođe svoj nakit, kolekcionari svoje drage sakupljane predmete. Oni koji su to već doživeli nisu iznenađeni, jer sada krčkaju ono što su čuvali za "crne" dane. Priče o samoubistvima starijih, a i mladih, više nisu nagađanja i čaršijske priče. Takvi podaci pojavljuju se u štampi i na televiziji. Teško je održati duh naroda i obezbediti ono malo preostalog samopoštovanja.

Ono što se događa pojačano je i atmosferom pred izbore. U ovakvoj užasnoj situaciji svako pokušava da za sebe i svoju stranku iznađe najbolje pobedničko rešenje. Mislim da bi Beograd mogao da postane model za ispitivanje najčudnijih glasina koje kruže o ljudima i događajima.

Još uvek su Beograđanke najlepše devojke sveta. Ovako zatvorene, neukrašene, sve manje našminkane, pokazuju svoju izvornu lepotu. Nema nikakvih nagoveštaja da će se sankcije ukinuti, ima pojedinačnih vapaja nekih ljudi koji se vraćaju sa dalekih putovanja sa ohrabrujućim vestima, da bi jedna agencijska vest autoritativne svetske novinske kuće objavila u dva reda šturo "da nema nikakve promene u stavu sveta prema Jugoslaviji".

Odsečeni smo potpuno. Ljudi i razmišljaju drugačije. Nema uzročno-posledične logike. Uvek je neko drugi kriv, neko nas mrzi. Paranoja hvata ljude na radnim mestima. Svi se boje svega i svakoga, a normalno ponašanje kvalifiku ju izuzetnom hrabrošću u ovim vremenima. Pojam sreće počinje da bude nalaženje mleka, kupovina po starim cenama, ulazak u prevoz bez čekanja. A maksimalna sreća je sedeti u autobusu. Sve je relativno.

Ja se borim protiv svega što može da mi uništi kreativnu energiju, želju za pisanjem, snimanjem, davanjem podrške novim idejama. Ne dam da me spoljašnja nemoguća situacija omete.Trudim se kao neka vrsta pomiritelja da sve konflikte izgladim, da u svađi svojih saradnika nađem razrešenje. Sve više počinjem da budem dušebrižnik, a sve manje novinar. Moji snovi o menjanju sveta nestali su onda kada su mi mlađi i poletniji od mene rekli da sam naivna i suviše iskrena za ovo opako vreme.

Jedan komentar

  1. Dejan
    |

    Priznajem, slučajno sam otvorio “Nkad i sad “- volim da pravim paralelu prošlih i sadašnjih doba.Kako naših prostora, tako i na putovanjima, razmišljajući ponekad malo sa svečanom notom o onome što je bilo lepo u životnoj prošlosti civilizacija i ostalom vizuelnom što je dalo pečat epohama kroz arhitekturu, umetnost, modu, običaje …i svemu ostalom, mimo poznatih datuma i činjenica na stanicama knjiga istorije a što je obeležilo tadašnji ljudski život, a eto opet volim da se naslađujem varijacijama savremenog doba. Proznajem-privukao me naslov ” Najlepše devojke sveta “, i onda čitajući ovaj članak, malo pomalo mi pred nekim duhovnim očima oživeše slike iz te ne tako davene i ne baš tako davne istorije. Da li zbog činjenice gledanja sa ove vremenske distance, da li zbog toga što sam bio savremenik tog doba u gradskom životu Beograda i mog grada,a i sama snaga pisaja ovog članka koja je i danas jaka i zrači- stvorilo mi sve to lične impresije te pišem svoj komentar. U to vreme, nekada, sam bio student. Kriza je bila sveopšta na svakom koraku. Fotokopiranja gradiva potrebnog za predavanja su bila misaona imenica. Namesto nekada kod nas najkvalitetnijeg Shelerovog hamera sa vodenim žigom na kome je bilo milina crtati, crtali smo grafičke radove na bristolu kvaliteta goreg nego list iz školskog bloka. Pa nam profesori dozvoljavali da drugi grafički rad crtamo na poleđini onog prvog e to naličje je bilo još goreg kvaliteta ( rapitografi su jednostavno parali tu nekvalitetnu površinu bristol papira) Ali izlazli smo na ispite, i polagali ih i ne polagali, išli redovno na žurke …..Život svih studenata je išao ka nekom cilju. Kod kuća su se pravili i svečani ručkovi i večere,rođendani, nove godine… iako su naše majke pravile torte bez putera, bez jaja, bez oraha….šnicle bez mesa…supe bez začina C i sl…smejalo se, šalilo se, bili smo siti…živilo se ka nekoj nadi. Sad para ima, pa nema dovoljno, pa opet ima, ima i namernica, i druženja i putovanja ali kao da negde nestade prostodušni duh koji vodi ljude i usmerava ih jedne ka drugima tek onako mimo pukih interesa. Ima sada i lekova i vakcina, ali opet nisu svima dostupni kao pre onog „ nekad“ , deca idu u škole, obdaništa na eskurzije, snađu se roditelji , moraju-neki lakše, neki sa dosta muka te opreme ih nekako sa potrebnim priborom za nastavu, ali dok su pre onog „ nekad“ bili sigurni u školama, sada ponegde dobiju trovanja od sendviča u vrtićima a o činjenicama iz crnih hronika i da ne govorim. Zbog tih stvari u ovim i nekim drugim sferama mi opet nedostaje neki dobri Duh koji stvari postavi i raspodeli na pravedan način, na pravedne aršine…. ….Gospođo Adanja Polak, želja mi je da rečenice iz poslednjeg pasusa ovog Vašeg davno napisanog članka postanu krilatica svim ljudima u smislu stalne želje, izdržljivosti i pokretača ka boljem, iskrenijem i da „ Duh“ razuma i sveopšteg uspeha vlada svima.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.