Znam za šta služe slave. Ljudi imaju godinu dana vremena da uporede svoje uspehe, standarde, svoju decu i da vide i provere koliko se dobro drže. Mislila sam da nikada neću iz soba za podmladak preći u sobe za odrasle – na slavama. Desilo se to prvi put ove godine kada sam se susrela sa čitavom generacijom svojih prijatelja. Njihova deca su otišla, a bili su samo oni sa sasvim malom decom. Odjednom sam se osvestila da je vreme prošlo. Sada slave i neki novi ljudi koji ne znaju ni da se prekrste. Ipak je najveći šok bio Uskrs kada se sudario sa Prvim majem, i u toj pometnji jaja su uglavnom bila crvena.
Inače, Beograd je kao jedna velika konzerva na kojoj je probušena samo jedna rupa. Svi se vrtimo u krug i sami sa sobom razgovaramo. Više niko nikoga ne optužuje. Razjedinjenost je nestala, ljudi se dele samo na one koji su se snašli u ova mutna vremena i one koji nisu.
Stalno se čuje da je u Rusiji gore i da nas neće stići taj talas naglih promena koji je naveo sve pošteno i građansko da iz kuća iznese sve što liči na vrednost kako bi se preživelo.
Inače, Beograd živi neverovatnim životom. Nikada više premijera, više događanja, otvaranja izložbi. Kao da je počela otvorena konkurencija nekada skrivenih talenata, jer, ranije ustoličeno neko pravo velikih i poznatih imena u oblasti kulture, a sada je kao jedna otvorena scena na koju istrčavaju svi i pokazuju sve što umeju. Maštati o uspehu u inostranstvu je tako nerealno da se od inostranih zemalja u situaciji postojeće krize nude isključivo Bugarska, Grčka, Rumunija. Ali nedavno sam upoznala jednog lekara iz Makedonije koji mi je kazao da se preko Skoplja organizuju letovanja na Mljetu, Dubrovniku, Splitu i to sve zajedno sa avionskim prevozom. Učinilo mi se to tako daleko i nedostižno.
Ovde u Beogradu stvarno nije dosadno. Nije sve u materijalnim vrednostima iako se oko njih lome koplja, jer čuvena "bankarka" Dafina počela je sa objavljivanjem imena svojih štediša koje su došle i uzele svoje pare i nakon bankrota. Pošto je na tim spiskovima bilo i onih koji moraju imati i podoban moralni lik za profesiju kojom se bave i adekvatan imidž za poziciju koju zauzimaju nastao je pravi haos u Beogradu. Novine su shvatile da će preko spiskova štediša napraviti tiraž, a drugi listovi koji se toga nisu "setili", kao "Duga", pokušale su da te spiskove dopune onim ličnostima koje im nisu po volji. Sve u svemu – nacija se zabavlja dok guverner Narodne banke, gospodin Avramović pokušava da nas izvuče iz svih finansijskih transakcija i uči nas da živimo od onoga što zaradimo.
Ljudi su ovde otkrili značaj svojih porodica. Svi su se skupili na gomilu i sve se rešava unutar te osnovne jedinice. Roditelji počinju da budu ambiciozni i shvataju da je bitno da im deca dobro uče kako bi ih što bolje plasirali u životu i u novoj državi koja se, bez obzira na događanja, polako formira. Kriminal u Beogradu kao da opada. Kao da uspevaju da ulove razbojnike. Niko se više ne usuđuje da ispisuje čekove bez pokrića, a porez postaje sastavni deo života naših ljudi. Na ratne profitere počinje da se gleda sa distance. Niko im ne osporava bogatstvo, ali njima nije jednostavno ni da se druže baš sa kim hoće. Da li će građanstvo da se izbori za svoje parče života?!
U ovim Beogradskim vremenima pojavila se posebna vrsta mladih devojaka kojih se ne bi postidela ni jedna svetska modna agencija! Obučene su po svim pravilima "ultima mode" Njujorka, Pariza, Londona. Sve što je obeležje modnog trenda dolazi ipak ovamo brzinom parobroda sada, a mi nemamo mogućnosti da sve to i proverimo, jer ni časopisi modnih diktatora ne stižu do nas. Još uvek smo blokirani.
Na pijačnoj tezgi pre neki dan ugledala sam poslednju reč kozmetike, kremu za lice "Ester Lauder" među rotkvicama i belim lukom. Cena neverovatna, upola manja nego u Njujorku.
Za protekli vikend organizovan je i susret motorciklista na Avali. Kao da se ništa neobično ne događa. Mladi ljudi kao iz najboljih američkih dana leteli su sa svojim devojkama na zadnjim sedištima Harli Dejvidsona.
Počela je da se stvara i jedna subkultura unutar zatvorenog, skoro inkapsuliranog Beograda. Pozorišna predstava "Boing Boing" na sceni Beogradskog dramskog pozorišta kao prava mala privatna produkcija nametnula je beogradskoj čaršiji jedan novi način razmišljanja. Beograđani koji imaju veru u nešto privatno i kreativno mogu da napune salu pozorišta i da od toga imaju koristi. Ali Beograd je počeo da biva preplavljen raznim privatnim preduzetnički nastrojenim lekarima koji su došli na ideju da u ovo zlohudno vreme započnu svoje privatne prakse i na svojim klinikama. Svakako postoje izuzeci, ali za sada veliki broj onih koji poseduju novac sebe proglašavaju i velikim stručnjacima. Dovoljno je svoju ordinaciju opremiti u mermeru, dovesti zgodnu sestru i početi sa dosta delikatnim pa i najmanjim hiruškim intervencijama, koje mogu biti pogubne i to sve u ime slobode stvaranja na medicinskom planu. Lekarska etika je na ispitu. Lekarima se pridružuju nadrilekari koji koriste nesreću naroda koji prihvata i soluciju da im jedan potpuno neartikulisan prorok koji na osnovu glasa preko telefona sa televizijskog ekrana proriče sudbinu i priča o budućnosti njihovih najbližih. Ali, svi se slažu da je to normalna pojava svuda gde se društvo nalazi u prelaznom periodu i svi kažu koji su to već videli da će se sve nekako isfiltrirati i da će se ono najbolje izdvojiti i da ćemo uskoro stati na noge. Ono što mene brine u Beogradu je da sve manje ima onih divnih ljudi koje pozovemo telefonom da razmenimo misli. Njihovi ukućani mi kažu da su odsutni, ja ponovim poziv još nekoliko puta i na kraju shvatim da su se iselili, a puni straha nisu to nikome rekli.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. maj 1994)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.