Ne verujem u kolektivnu krivicu

 16.04.1994
Autor: Mira Adanja-Polak, "Borba"

Šifer nikada nije bio moj pomoćnik, on je samo organizovao moj put kroz Jugoslaviju. U Hrvatsku ne idem zbog stava o Tuđmanu. U pismu Klintonu o bombardovanju Beograda sada bih promenio neke stvari – kaže nobelovac i humanista Eli Vizel.

Za Elijem Vizelom, filozofom i nobelovcem, posle njegove posete prostorima bivše Jugoslavije, ostala su nedorečena pitanja. I Šifer. U intervjuu vođenom u Njujorku Vizel pokušava da razjasni misterije koje su se isplele posle njegovog odlaska.

– Lično sam umešan u jugoslovensku tragediju od samog početka, kaže Vizel. – Vidim da se u bivšoj Jugoslaviji ništa nije promenilo. Ljudi se ubijaju, gladuju, deca pate, žene pate, ljudska bića pate. Humanost pati! Sve to još traje, a ne bi trebalo. Pokušao sam da dam neke ideje, ali one nisu prihvaćene. Ja ne verujem u rat, u nasilje. Verujem u pregovore, mirovne poteze i taktike koje zbližavaju ljude. Iznova govorim i ponavljam predsednicima, ministrima, televiziji, novinama, i evo, opet to govorim: „Mora da postoji dramatičan potez, pa sam predložio Bušu, Klintonu, Miteranu i drugima da dođu i sastanu se u Sarajevu. Tamo bi došli, i svi predsednici bivše Jugoslavije. Osnov ideje je da tamo i ostanu dok se ne dođe do pravog rešenja. Ako to učine, mnogi životi biće poštedeni.

Kad ste bili u Jugoslaviji, stekla sam utisak da ćete se uključiti u mirovne procese, ali kasnije kao da ste se povukli?

Ja sam osoba koja može da govori samo u svoje ime, ja ne predstavljam nikoga, niti me je bilo ko tamo poslao. Otišao sam jer sam osećao potrebu da budem tamo. Od tada susrećem ljude na vlasti koji mogu da reše te probleme: ne oružjem, već pregovorima; dao sam im podsticaj za novi pristup problemima. To je ono što ja mogu da učinim. Nemam pravo glasa u Ujedinjenim nacijama, ne posedujem armiju, niti imam novca za takvu organizaciju. Ipak, ja sam još aktivni učesnik mirovnih procesa.

Da li mislite da su ljudi u Jugoslaviji veoma osetljivi na sve što se govori u inostranstvu? Kažete da pridaju previše značaja Vašem potpisu u pismu za bombardovanje Srbije. Da li mislite da smo mi dobro obavešteni o tome šta se događa na zapadu? Da li zbog izolacije, primene sankcija, usled gladi, zbog odbačenosti i prokaženosti, počinjemo da se ponašamo pomalo paranodino?

– To je moguće. Kažete da je narod paranoidan. Potpuno razumem zašto! Narod svakako pati zbog primene sankcija. Ima ogoročenosti i dubokog neprijateljstva, ali to nije upereno protiv srpskog naroda, već protiv određenih srpskih aktivnosti. Moram vam reći da ne verujem u kolektivnu krivicu, i da nikada ne bih rekao: „Srpski narod je kriv“. Postoje dobri ljudi u Srbiji kao i drugde, kao što i postoje loši ljudi u Srbiji, a i drugde. Ipak, moramo reći, da ako srpska vlada ili srpske vlasti u Bosni čine dela koja uzrokuju tragediju naroda u Bosni, u Sarajevu, potpuno je razumljivo što će neki ljudi u SAD ili Francuskoj reći: „Ne činite to“. To ne znači da mi optužujemo srpski narod.

Posle Vašeg odlaska, ostao je gospodin Šifer, predstavljajući se kao vaš prvi asistent. Njegova prisutnost je zbunila narod, jer nisu znali ko je Šifer.

– Postavljali su mi takvo pitanje i zvanično i nezvanično. A mene nikada taj čovek nije reprezentovao. Došao je tada sa mnom kao dopisnik jednih italijanskih novina i organizovao tehnički deo moje posete. To je sve. Imao sam neke sumnje u vezi sa njim već tada, nisam se složio s nečim što je rekao. Kasnije su me ljudi zvali i rekli mi da tvrdi da je moj predstavnik, što svakako nije istina.

Neki Jevreji su napustili Sarajevo, neki ostali. Neki Jevreji su napustili Beograd i otišli u Izrael. Ponovljen egzodus usred Evrope. Šta se to događa u ovom delu sveta? Da li mislite da su Jevreji bezbedni?

– To vi znate bolje od mene. Gde god se vodi rat, Jevreji su takođe žrtve. Jevreji su mnogo osetljiviji zbog prošlosti. Nisam išao u Hrvatsku zbog mog mišljenja o predsedniku Tuđmanu. Ne mogu da idem u posetu čoveku koji je pisao protiv jevrejskog naroda, poričući postojanje holokausta u njegovoj zemlji. Ponavljam da ne verujem u kolektivne vrednosti, i mislim da nisu svi Hrvati loši. Ponavljam da zaista saosećam sa svim ljudima koji pate, bili oni Muslimani, Srbi, hrišćani, Jevreji. Želeo bih da mogu više da učinim za njih. Nastaviću dalje kada budem mislio da mogu nekako da pomognem, vratiću se u Sarajevo, Beograd, bilo gde, ali sa prošlogodišnje posete vratio sam se tužan, jer mi nije bila pružena mogućnost da odem kuda sam želeo, nisam video šta sam hteo. Možda zaista nisam ostao dovoljno dugo. Informacije koje sam sakupio nisu mi pomogle u mojoj misiji. Možda sada tim ljudima nisam potreban, ipak, ako osetim da sam im potreban, ja ću opet dovesti ljude dobre volje i razgovarati sa Srbima, Muslimanima i možda se zaista nešto može učiniti, ipak, u tom pogledu sam pesimista. Pitali ste me o pismu: u vreme pripreme pisma bio sam u Evropi, primio sam nekoliko telefonskih poziva iz Vašingtona i čuo sam samo imena potpisnika pisma, i nisam osetio nikakvu pretnju. Ja nisam za vojnu akciju kada pregovori mogu doneti rezultate.

Da li ste pročitali to pismo?

– Da, svakako.

Da li biste ga opet potpisali?

– Promenio bih par stvari.

Da li ste čuli za odluku gospodina Tuđmana, o kojoj je pisao Gardian, da će sve vojnike koji su poginuli tokom rata 1991. sahraniti u isti grob sa jevrejskim žrtvama holokausta u Jasenovcu?

…sahraniti sa Jevrejima? Ako je to tačno, a nadam se da nije, to je bogohuljenje.

Tačno je. On smatra da je to ista stvar.

– Ja ne mislim.

Zašto svi pokušavaju da svojataju holokaust i da ga pretvore u svoju tragediju?

– Kada sam prošle godine bio u Jugoslaviji, osetio sam takvo preterivanje u optužbama da Srbi imaju koncentracione kampove i logore smrti. Svima sam rekao da ne preteruju. Ljudi vole da preteruju a ja se celog života borim protiv takvih stavova. Verujem da se ljudi sećaju svega što se događalo mojoj generaciji, ali osećam da nemamo prava da bilo šta poredimo sa tim. Sećati se da, porediti ne.

Sankcije su kompletnije i agresivnije u primeni nego što su bile u pisanoj formi. Mislite li da zapad vodi propagandni rat protiv Srbije?

– Da bih pomogao Srbiji, pokušao bih da ljude u Americi i Evropi ubedim da ne sude nikome, jer to ne mogu i ne smeju. Krivcima će se suditi.

Mislite li da će se nekome suditi zbog genocida?

– Mislim da ne smeju da koriste reč „genocid“. Mislim da će nekima, kojih će biti sa svih zaraćenih strana zbog zločina protiv čovečanstva biti, ili bi trebalo biti, suđeno. Pretpostavimo nešto što je moguće. Da jedan od tih ljudi bude na vlasti. Ljudi će pregovarati sa njim, ali ne znači da će zaboraviti. Ali, za trenutak to je snažno oružje, da svet može da kaže: ubice! Ne ubijte i ne dopustite ubijanje!

Da li mislite da će se ukinuti sankcije protiv Srbije?

– Biće ukinute kada svet bude video neki pozitivan potez.

Osećamo se potpuno odsečenim od sveta. Kao ostrvo.

– Ne kudite svet previše, odgovornost je na onima koji taj rat nastavljaju. Reputacija Srbije i Jugoslavije je sada u svetu veoma loša. Na medicinskoj školi u Čikagu sreo sam ženu iz Srbije koja me je pitala: „Zašto ste potpisali, zašto?“, a zatim je rekla: „Nismo mi jedini krivci“. Naravno da niste, krivci su na obe strane, ali je Jugoslavija u poziciji da prekine rat.

Pišete li nešto novo?

– Ja uvek pišem. Do sada sam napisao 36 knjiga. Sada pišem o Jugoslaviji, pišem memoare i prvi tom je gotov. Drugi tom je period od 1969. do 1993. Tu je obimno poglavlje o mojim iskustvima u Jugoslaviji. Mislim da će to biti prava slika onoga što sam doživeo i osetio.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.