Novinar na nuklearni pogon

 15.08.1992
Autor: Branka Jeremić-Subota, "Bazar"

Iako je samo ona u stanju da razgovara sa najpoznatijim i najuticajnijim ljudima sveta, Mira Adanja-Polak nikada nije imala potrebu da smišlja način kako da se i sama intelektualno eksponira. Jer, drži se svetog pravila novinarstva – dati prave informacije u pravo vreme, a do njih dolazi u „konkordima“, na nosačima aviona na nuklearni pogon, preko kodiranih brojeva telefona ili jednostavno – novinarskom srećom.

Način na koji ta plavuša dečjeg lica dolazi do svojih sagovornika, kao i sve ono što od njih uspeva da izvuče, već na prvi pogled opovrgava predrasudu da platinasta boja kose može da bude smetnja za stvaranje i upotrebu moždanih vijuga. Svako ko prvi pug čuje neobičan spoj Mirinih prezimena – Adanja-Polak – odmah će morati i da je zapamti (što je za novinara od životnog značaja), a potom i da se zapita kako uspeva da već petnaestak godina sa entuzijazmom početnika pravi televizijske rubrike, od kojih je većina ekskluzivnog tipa.

Međutim, dok se gledaju TV prilozi Mire Adanje-Polak, koji izgledaju kao da su pravljeni sa nepodnošljivom lakoćom, kolege-profesionalci, ali i javnost, ponekad su skloni da joj zamere da je agresivna, Ali, pošto se, kako sama kaže, svaki otrov i čuva u malim bocama, a ona „radi na sopstveni pogon“, pre bi se reklo – atomski, Mira na to ne obraća pažnju, već perja u nove podvige. Kako stvari sada stoje, samo premijer Panić može da joj bude konkurent, bar što se tiče kontakata sa svetski znanim ličnostima, ali i po umešnosti šarmiranja onih koji drmaju planetom. Tako je uspela da poseti centar NATO-a, najveći nosač aviona „Nimic“, dobije kartu za let u svemir, popije kafu i sita se ispriča sa Kisindžerom, lordom Karingtonom, Armandom Hamerom, Rokfelerom, Lorensom Iglbergerom, Pavarotijem ili Džonom Apdajkom… rukuje se sa obolelima od side, obnovi školu za slepu decu, nabavi lekove teško bolesnima…

Ipak, od koga je nasledila te gene za radoznalost i spremnost da pomaže drugima?

Moj otac, profesor dr Solomon Adanja, bio je urolog, a majka Katarina – likovni kritičar koja je otkrivala mlade talente. Upoznali su se u Beču gde je otac studirao kao jedno od troje dece bogatog beogradskog trgovca, dok je majka bila u internatu za devojke iz boljih kuća. Imam još sestru, magistar je bioloških nauka i brata koji je takođe urolog, ali za svakog od nas misle da smo jedinci, toliko smo svi različiti. Kažu da sam po temperamentu ista majka, dok sam lik dobila od oca. Moji roditelji su, inače, Jevreji sefardskog porekla.

A kako se vi osećate?

Od skora je neko kod nas počeo da smatra da su Jevreji bogom dan narod, pa je tako veoma isforsirana jedna nacija. Meni to ne prija, jer je počelo da biva pomodno biti Jevrejin, pa se plašim da se uskoro ne ode u drugu krajnost. A kako se ja osećam? Rođena sam u Budimpešti, studirala u Beogradu i Londonu, govorim pet jezika… ali se osećam kao Jugoslovenka. I sve mi je malo! Mali mi je Beograd, mala mi je Srbija, Jugoslavija, Evropa, mali mi je svet…

Izgleda da ste lutali tražeći pravi posao, jer ste diplomirali na psihologiji, potom ste bili stjuardesa…

Još dok sam studirala, počela sam u JAT-u da radim kao stjuardesa, a potom sam tri godine bila šef stjuardesa u Aviogenex-u. Ali, oduvek sam želela da budem novinar, jer mi je osnovna ideja bila da pomažem ljudima. A za to je kriv moj otac. Sećam se, moji roditelji su redovno odlazili u Jugoslovensko dramsko pozorište, gde su imali svoja rezervisana mesta i uvek su sa sobom vodili jedno od nas troje dece. Tako bih ja, onako kao devojčurak, sedela između njih, predstavu uopšte nisam gledala, već sam samo iščekivala pauzu. Tada su mom ocu prilazili brojni ljudi i zahvaljivali što ih je uspešno izlečio ili operisao. To je bio i moj motiv da se opredelim za novinarstvo: da mi neko priđe i zahvali mi za ono što sam za njega uradila.

Zlobnici tvrde da do mnogih slavnih ličnosti dolazite zahvaljujući svojim jevrejskim „vezama“?

Ja sam novinar za narod, iako mogu da dođem do najznačajnijih ljudi današnjice. Normalno je da svako od nas ima svoje „veze“, počev od onih koje su mi ostale od roditelja, do onih koje sam sa svojom porodicom gradila.

Moj „problem“ je što poznajem ljude koji su nešto uradili u životu i što sam posle prve rubrike, bez obzira na to koje su zvanje tada imali, sa njima ostala prijatelj. Pitaju se sada kako sam stigla do Iglbergera, a ja ga znam kada je pre više godina bio „običan“ sekretar u američkoj ambasadi u našoj zemlji. Isti je slučaj i sa Bušom… Moje je pravilo da ne ulažem veliki napor da nešto uradim, već samo da druge ubedim da to puste na ekran.

Da li su vam tako urednici činili „medveđe usluge“, jer se priča da ste posle Minimaksa novinar koji je najčešće „zglajžnjavao“?

Nikada nisam čekala da budem suspendovana posle nekog priloga za koji su smatrali da je „nepodoban“, već sam se uvek sama sklanjala. Mada znam da nikada nisam ništa loše uradila za svoju zemlju. Tako sam „zglajznula“ posle reportaže sa „Nimica“, najvećeg nosača aviona na nuklearni pogon. Jedina sam žena koja se ikada na njega popela i to još tokom operacija, kada je iz Sredozemnog mora „skidao“ libijske avione. Sećam se da sam tada dobila beli prsluk, što je značilo da mogu da se krećem po celom brodu. Tako sam, tražeći bolji kadar, sela i na neke valjke, kada je naišao jedan oficir i smirenim glasom mi rekao da se slučajno naglo ne pomeram. Jer, sedela sam na elektronskim bombama… Posle emitovanja te reportaže, moja majka mi je rekla: „Bože, što ti otac nije živ pa da vidi kakvu si karijeru napravila“. A ja sam plakala i bila očajna, jer sam znala kakva će odmazda tada slediti na televiziji.

Isto vas je tako upropastila i Raisa Gorbačov!

Raisu sam znala odranije iz Londona, kada je bila slatka, smerna, obična žena… Ali, kada sam je srela ovde u Beogradu, to je bila sasvim druga osoba, nadmena, autoritativna… Doživela sam šok! Ljudi iz njihove pratnje iskopčavali su mi kameru, sprečavali me da joj priđem, baš kao da su u Moskvi. Na moje pitanje da mi da intervju, osorno je rekla: „Posle!“ A ja sam joj odgovorila: „Televizija nikog ne čeka!“ Sve je to emitovano i izbio je – skandal!

Majka mi je tada rekla: „Sad si gotova!“. A ja sam se po običaju sklonila u mišju rupu. Ne mrdam, perem, peglam, brišem prašinu… danima. Onda odem na televiziju, napravim emisiju o tome kome je pukla cev u stanu, kome treba lek… Gleda me moj urednik i… mi se razumemo. Jer, moj posao za mene nije karijera, nego – strast.

Profesionalci obično ne misle tako!

Verovatno, ali ne mogu da uradim rubriku ako iza nje emotivno ne stojim. Često mi govore da sam prevazišla Beogradski program koji vodim svakog utorka. Ali, ja ne mislim tako, jer sam srećna kada nekog mogu da umirim, obavestim, da mu pomognem… sve ono što je činio i moj otac. I imam izuzetne saradnike i urednika koji uvek nađe neke makazice da mi potkreše to moje perje koje umem da naduvam kao paun. Jer, u zanosu svog posla, ja stalno donosim nove i nove materijale, bez ikakve želje da se i ja tu eksponiram.

O vašim emisijama „Ekskluzivno“ obično se dugo priča, a ekskluzivni ste saradnik i BBC-a… i londonskog časopisa „Kraljevski“…

Ta emisija nema svoj termin za koji se bori svaki „normalan“ novinar. Do sada sam ih uradila preko 50 i svaka od njih se nametnula kao nešto ekskluzivno, a različito. Mnogi me pitaju kako sam uspela da dođem do svih tih poznatih ljudi. A osnovno je jedno: u svetskom novinarstvu postoje određeni kodeksi i definitivno – kompjuteri. A ja sam to na vreme shvatila. Međutim, sve što je ekskluzivno i važno, prvo ponudim svojoj televiziji, a višak – stranim.

Pre početka operacije „Pustinjska oluja“, uspeli ste telefonom da dobijete i čuvenog američkog generala Švarckopfa koji vam se preko Beogradske televizije detaljno ispovedio što će sve da uradi u tom ratu.

Bilo mi je lako da i do njega stignem, upravo zbog kodiranih brojeva telefona. Ali, veliki deo moga rada je i novinarska sreća koju hvatam u letu. Tako sam slučajno došla do Kisindžerove adrese i pozvonila na njegova vrata. Ili, nedavno, u studio sam pozvala generala Luisa Mekenzija koji mi je trenutak pre uključenja u emisiju saopštio da je upravo naimenovan za komandanta „Operacije Sarajevo“. Ili – ulazim u avion za Njujork i srećem svoju prijateljicu stjuardesu koja mi reče: „Pozdravi mi ujaka!“ A ja joj kažem: „Hoću, ali ko je on?“ „Pa, Medenica, zar si zaboravila?“ – reče mi drugarica. Avion samo što nije uzleteo kada je ona utrčala u kabinu i dala mi njegov broj telefona. Tako sam za samo 24 časa uradila gotovo neverovatno: iz Njujorka stigla u Južnu Karolinu, napravila intervju i vratila se.

Kažu da ste jednom uradili reportažu iz „konkorda“ samo zato što ste žurili iz Pariza za Njujork.

Tačno! I bilo mi je jako zlo u tom avionu, jer to ogromno rastojanje prelazi za samo 3,5 sati. Nikada nisam imala nijednog sponzora za svoja putovanja, jer čuvam integritet i svog imena i onog što radim. Sve što zaradim, imam i što sam imala odmah ulažem u nove projekte, odnosno putovanja.

Javnost misli da ste vi stalno negde u svetu da biste odande izveštavali, pravili reportaže. A ja sam vas tri puta uveče zvala na kuću i uvek vas tamo nalaznla. Zar se ne bojite ove situacije kada ste još u Beogradu?

Ogroman broj ljudi sada pokušava da se „spase“, kao i svoje otkupljene stanove, vikendice, novac, automobile… A ovaj stan je sve što imam i to još nije otkupljen. Onima koji su pobegli iz zemlje daleko je gore nego nama. Mogu da idem daleko za neku rubriku, ali se uvek vraćam, jer nemam razloga da se sklanjam ni od koga. Možda i suviše mnogo znam, pa zato i jesam ovde. Inače, smatram da naša zemlja mora da se nagodi sa svetom. Postoji pravo jačeg, a nama je neophodna komunikacija i kompromis. Jer, nalazimo se u sindromu kneza Pavla: da li će se spasavati narod ili će se raditi po principima.

Nedavno ste razgovarali sa britanskim vojnim analitičarima, od kojih je jedan rekao da će u našoj zemlji doći do vojne intervencije…

Bila su to tri najuticajnija čoveka Velike Britanije koji formiraju mišljenje tamošnjeg javnog mnjenja. Za jednog su posle našli da je bio ustaša, ali to mene ne interesuje, već samo informacija koju mi je dao. Mene, inače, analitičari fasciniraju, jer su u stanju da predvide šta će se dogoditi. Oni su ti koji skupljaju podatke, pišu dokumenta za predsednike država, za sastanke KEBS-a… nivelišu ono do čega su došli i… sažvakano daju svojim pretpostavljenima.

Za vas kažu da biste napravili rubriku i kad bi vas zaključali u zamračenu telefonsku govornicu. Zato ste, valjda, i zbog svoje prodornosti, uspeli da uđete u englesko izdanje knjige „Ko je ko“.

Moja biografija i ono što sam uradila u životu nalazi se i u američkom izdanju ove knjige, za 1991. i 1992. godinu a upravo danas treba da popunim upitnik i za novo izdanje, za 1993. godinu. Smatraju me za osobu koja je doprinela boljem razjašnjavanju odnosa između Istoka i Zapada, pa sam kao takva držala i predavanja u američkoj vojnoj akademiji, zatim u Institutu za vojno-strateške studije za Istočnu Evropu, potom po raznim klubovima, u Njujorku, Vašingtonu, Londonu…

Da li vas je, možda, neki naš političar pitao za savet?

Nikada! Nikada me niko važan nije konsultovao. Jednom, u Londonu na nekom skupu, prišla mi je neka žena i posle brojnih komplimenata, zapitala da li bih radila u SIP-u. Odgovorila sam joj: „Svakako! Ali, samo pod uslovom da budem ambasador u Vašingtonu!“ Jer, ono što može da uradi jedna žena, ni u kom slučaju ne može da postigne muškarac-političar. Vaspitani smo tako da je nezamislivo da plavuša razgovara sa važnim ljudima sveta na spontan i opušten način. Pogotovu što ja sebe uopšte ne eksponiram i što nemam potrebu da sa tim ljudima koje dobro znam budem na „ti“!

Inače, često me zovu biznismeni koji nameravaju, na primer, da svoje akcije ulože u neki novi, svetski posao. Oni mi pošalju svoje opcije, a ja im na osnovu onog što znam kažem šta bi trebalo da urade. I ti ljudi veoma cene moj sud, jer se uvek pokazao kao ispravan.

Očigledno da ste neumorni u svom poslu i u smišljanju novih rubrika i putovanja. Imate li uopšte vremena za porodicu?

Jednom sam ovde u Beogradu srela Orijanu Falači. Naime, u dva sata po ponoći otišla sam u njen hotel da napravim intervju. I tada sam shvatila koliko sam srećna zbog svog načina života, što imam muža Darka, sina Marka… što nisam izborana i ljuta i što besciljno ne lutam svetom. Porodica je bila i ostala moj najsrećniji kutak, gde se uvek s mirom vraćam. Pogotovu što je Marko sada već zreo mladić koji ima 17 godina. Uporno sam ga želela i uspela da ga rodim tek posle devetog puta… Svi kažu da je izuzetno pametan mladić. Eto, prvi put u životu morala sam od njega i od Darka da tražim saglasnost za nešto što želim da uradim. Naime, na spisku sam putnika za let u „spejs šatlu“ i to deseta po redu. Evo, to je to uverenje. Ne, ne znam kada će me pozvati, ali sam u tu „garnituru“ upala ne kao novinar, već na osnovu svojih imunoloških sposobnosti.

2 komentara

  1. Dusanka Perovic
    |

    Draga g-đo Miro, Želim da Vas pozdravim i da Vam iskažem moje poštovanje za Vaš rad .Samo da znate da uživam u Vašim emisijama a pamtim Vas još od studentskih dana.Sada mi je 60 godina pa Vi vidite koji je to period. Nadam se da cu se jos dugo radovati. puno toplih pšozdrava Dusanka Perovic Podgorica

  2. Mirjana Korolija
    |

    Najbolji ste na cjelom svetu, kad god mogu, gledam Vaše emisije. Veliki pozdrav i mnogo zdravlja Vam želim.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.