Psiholog u programu

 15.04.2010
Autor: Mira Adanja-Polak

Kada se govori o kreativnim ili ekskluzivnim dostignućima u srpskom novinarstvu, svakako prva asocijacija najčešće bude lik i delo Mire Adanje-Polak. Iza sebe ima impozantnu karijeru i sinonim je za damu čijim osobinama i poljima interesovanja nema kraja. Prema akademskom zvanju psiholog, a po višegodišnjem radu novinar, mada kako i sama kaže, psiholog u programu. Britkim diskursom, kazivanim sa merom, kroz svoje emisije traži istinu i činjenice od sagovornika. Zastupa stav da je veliko obrazovanje najbitnije u novinarstvu. Veoma je otvorena za saradnju, inovativna, dosledna svom pozivu i kao novinar, ali i kao tumač ljudske duše.

Kako Mira Adanja-Polak stvara program, to jest da li ima recept za pravljenje emisije? Šta je najlepše što pamti u karijeri i još mnogo drugih, zanimljivih informacija pročitajte u narednom razgovoru koji je neverovatno brzo protekao u toploj atmosferi "Ruskog cara" u srcu Beograda.

Završili ste psihologiju, zbog čega ste onda odlučili da se bavite novinarstvom?

Ja zapravo radim svoj posao za koji sam se školovala. Ja sam psiholog i u programu. Na neki način tim programom rešavam i neke ljudske probleme. To utiče na stanje ljudi koji se obraćaju programu.

Oni se uglavnom obraćaju kada im nešto nije pravo i onda je vrlo važno da te ljude čovek usmeri i da ih na neki način posavetuje. Ima jako puno stvari koje radim mimo programa, jer sa ljudima razgovaram i mnoge stvari koje radim uopšte se ne vide u programu. Samo jedan segment se vidi. Mnoge stvari ja rešim mimo programa i mislim da tu ta moja psihologija dolazi do izražaja.

Kada sam ušla u posao, ja sam tačno znala šta hoću da radim, a šta neću da radim. Završila sam fakultet zato što sam smatrala da za noviarstvo kojim želim da se bavim moram da imam visoko obrazovanje, da znam više stranih jezika, da imam mnogo više zanimanja u sebi da bih mogla taj posao da radim na način kako mislim da ga danas radim. Da ne budem neuka, da ne prepričavam i da ne budem fascinirana ličnostima, mudrostima svih drugih ljudi. Mislim da fakultet koji sam završila daje vrlo široko obrazovanje. Prvo tumači ljudsku dušu, nalazi objašnjenja u ljudskom organizmu i daje delimična rešenja kako pomoći drugima.

Vama je zapravo lakše zbog toga?

Da, mislim da mi je lakše, kako kažu, da opstanem, da plivam i da razumem ljude; da umem i da kontrolišem nekada i svoje raspoloženje. Jako mi pomaže u komunikaciji.
 
Kada uđete u zgradu RTS-a i kada imate ideju na pameti, kako se stvori jedna Vaša emisija? Od početne ideje do samog emitovanja?

Ne umem da Vam kažem taj recept. To je isto kao kada uđete u kuću neke žene koja jako dobro kuva i onda je pitate kako ti znaš tako lepo da kuvaš. I onda vas ona gleda, priseća se…
 
Nemam ja taj proces proizvodnje ili da vam kažem kako sam ja nešto uradila? Nemam tačan recept. Razgovarajući pre neki dan sa čovekom koji jako dobro zna šta je televizija, čula čula sam sledeće: "Gledao sam mnoge programe, imao sam grip, sve sam pratio, pa jel’ ti znaš da nijedna tvoja emisija nije ista?" Tada sam ga upitala kako to misliš? On mi je odgovorio da su potpuno različite. Nisam ja svesna toga, ne umem da vam kažem da sam ja to uradila ovako ili onako.

Kada bi trebalo da se osvrnem i da razmislim šta je karakteristika onoga što radim, mislim da od trenutka kada nešto ugledam do realizacije prođe svetlosni minut. Kao da sam u magnovenju.

Nemam ja ideje koje mi se "kuvaju". Kuva se čekanje, kuva se upornost kojom ubeđujem nekoga koji neće, ali nemam procedure. To su mi zamerali mnogi, kako nemam proceduru. Prezirem na Univerzitetu ili kada čujem da uče nekog kako se pravi intervju. Pa intervju je uzajamni doživljaj nekoga. Kako sam ja doživela nekoga. Nekad je neko prema meni bio grozan, osion, nekad je bio mekan. To je pitanje novinara koji doživi nekoga. To nije struktura, reci prvo to, pa to, pa to… Nikada nisam nikome predavala tako, niti sam davala uputstva da to radi na takav način.

Kako onda dugi niz godina imate uspešnu emisiju bez jedinstvene procedure?

Ja to ne znam, vi kažete da je uspešna. Kažu da je gledana. Mada ja nisam osoba koja misli da treba da se odmori na nekim lavorikama, svesna da je to uspešna emisija. Vidim da ljudi pišu, vidim da se mladi novinari pozivaju nekad na mene, što dokazuje da to ljudi razumeju, da je to to, možda pravo, ako smem tako da kažem. Šta znači uopšte biti uspešan?

Imate dve vrlo gledane i jedinstvene emisije. Uspeh je kada dugo i kvalitetno trajete?!

Znate da u poslednje vreme niko ništa ne pita u vezi sa novinarstvom, svi me pitaju kako trajete. Onda sam počela  da razmišljam koliko trajem? To mora da je uspeh, trajati u ovoj sredini. Ne znam kako trajem. Možda imam pravu meru, možda nisam zanesena. Nikada sebe nisam shvatala kao javnu ličnost. Vi ste bili iznenađeni što sam vama dala odgovor da pristajem na intervju. Pitanja su bila u redu. Moja obaveza je da odgovorim na pitanje novinara koji se sprema da radi jednoga dana moj posao. To je za mene kriterijum. Da li mi je bilo lako da odvojim vreme? Ne, ali mislim da je to obaveza prema mojoj profesiji.

Ako nekoga to interesuje, pitanja su dobra, vidi se da je čovek razmišljao šta je hteo da me pita. I meni su davali odgovore na moja pitanja, to je moj motiv, ništa drugo.

Verovatno ste kroz karijeru bili odbijani od strane sagovornika. Kakav je to osećaj? Možete li da date neki savet mladim novinarima. Šta učiniti u toj situaciji kada ostanemo bez sagovornika?

Bilo bi jako dobro da nađete sve moje urednike, ja ih i ne pamtim. Da vam oni ispričaju svoja iskustva sa mnom. Vidite, to bi bilo zanimljivo. Njih bi trebalo interjuisati. Morala bih da uložim veliki napor da se setim njihovih imena. Doživljavala sam ih kao ljude koji egzercijaju nada mnom svoje neke nerealizovane ideje. Imali su uvek tendenciju da nešto što kažem odbiju, što je mene samo jačalo. Znala sam, to je pravo. Da ne razumeju moju naglost što im dajem za pravo. Nisu mi dali da se razmašem. Verovatno to što su mi ta krila seckali, ona su se nadograđivala. Ja sam možda plivala prsno kada sam počinjala, a onda su me naučili da u poslu plivam kraul i baterflaj.

Nikada mi nisu ništa zadali. Ne mogu da se setim, verujte, da je mene neko poslao na događaj. Zapravo da, poslali su me na sednicu Republičke skupštine. Tada sam dobila komentar koji je došao do samoga vrha tadašnje televizije, da Mira Adanja-Polak izveštava iz Republičke skupštine kao da je dopisnik "Vašington posta". Ja sam to tako doživela. Znate situaciju, sedite tamo četiri sata i oni ništa nisu rekli. Onda vi to uzmete da izveštavate i urednici vide da je to neupotrebljivo. Tako da me više nisu slali na izveštaje.

A šta je ono što pamtite kao najlepše? Koji su to trenuci koje nikada nećete da zaboravite?

Ono što nikada neću da zaboravim to su borilačke veštine kada se nađete na inauguraciji predsednika SAD, gde je 2000 novinara! Gde niste akreditovani, gde nemate nikakvu šansu da dobijete novog predsednika, konkretno Ronalda Regana, i onda smislite, pošto sam bila sitnija nego sada, da se provučem ispod svih (oni su svi gore sa kamerama) i da mu iskočite ispred nosa i da mu uzmete izjavu koju prenese ceo svet. Ja sam to uradila!

Moj ujak koji je u Americi samo što se nije srušio kada je to ugledao na televiziji. Mimo bezbednosti gde vam neko drži pištolj uperen u leđa i neko vas drži za nogu jer je iskočila osoba potpuno neplanirana. Toga se sećam kao jedne nezaboravne prijatnosti.

Tada sam donela "Dugi" prvi snimak američkog predsednika u "Oval ofisu" u koloru. Pazite, nema mobilnog telefona, nema interneta, ima samo aviona. Tada je to "Duga" razumela i meni je bilo milo.

Nakon toga sam sa Amerikom završila, to sam uradila, objavila knjigu "I to je Amerika". To su te prijatnosti, ja ih se uvek rado sećam.

Pošto imate dobru saradnju sa televizijom ITN, da li je to baš tada nastalo?  

Ne, potpuno sam bila samostalna. U tom periodu posle Reganove inauguracije, bila sam samo gost-novinar u njihovom programu gde su me pozvali, i ja sam samo svoju mogućnost prisustvovanja koristila za svoje novinarstvo. Puno sam videla i koristila to kao moć novinarskog istraživanja. Vratila sam se sa 80 reportaža, ali tada sam pisala.

Sve su to lepi i jedinstveni trenuci, ali nije ceo život tako divan. Šta je ono što biste želeli da zaboravite? Odnosno, koje ružne stvari kvare prosek ovim lepim?

Nemam trauma te vrste. Možda bih volela da zaboravim jedan nemio događaj na aerodromu kada sam čekala Armanda Hamera, jureći rubriku, bila sam privedena. Niko nije verovao da ja jurim njega zbog Rubensovih slika. Verovatno je bilo nekih drugih stvari… Evo ne umem čak ni da rekonstruišem jer ja zaboravim sve što je ružno. Uglavnom lepo pamtim. Nisam ni na koga ljuta, nemam taj problem.

Spomenuli ste Rubensove slike, a poznato je da ste veliki ljubitelj umetnosti. Kako uređujete enterijer u studiju? Imate i specijalno cveće čuvenog pariskog virtuoza, poreklom iz Beograda, Đorđa Varde? Koliko ljudi vam pomaže u uređenju čitavog studija?

Kamo lepe sreće da mi Rubensove slike krase studio. Sve sama uradim, to je moj izbor. Ja se dogovaram sa galerijama šta mi treba, šta želim. Ono što vidite meni se dopada. Uopšte ne mora to da bude neki trenutno aktuelni slikar, o kome se piše u štampi. Bitno je da se meni sviđa, pa autorski je program. A što se cveća tiče, prošle godine sam uradila emisiju sa Đorđem Vardom, koji ima tu poznatu cvećaru u Parizu, pre nego što će otvoriti i ovu u Beogradu. Tada sam ga upoznala, napravila tu emisiju i rekla mu da postoji jedan uslov, a on siromah, ne znajući u šta ulazi, rekao je pristajem. Kazala sam mu da će dok radim živi program, do kraja života, uređivati moj studio svojim divnim cvećem. I on je pristao da svake subote donosi sveže cveće.

Imate vrlo humane ideje koje sprovodite u delo. Na primer, vaš apel gledaocima da poklanjaju instrumente posredstvom RTS-a, to jest vaše emisije. Ima li dovoljno humanosti danas u našem društvu?

Ne mogu o tome da sudim. Prvo, iznenađena sam jer zaista ne znam koliko smo ukupno instrumenata podelili. U depo se stalno donosi još instrumenata.

Sve se događa pred očima gledalaca, sve ja to snimim, verovatno je to ohrabrujuće. Ja njih dovodim u kontakt. Ne mogu da sudim šta drugi rade. Meni je lepo kad to uradim. Mnoge stvari uradim, a da nisu publikovane.

Da li ste onda svoju humanost širili preko prijatelja i poznanika ili koristili njihove kontakte? Jeste li sugerisali svojim prjateljima da poklone ono što im ne treba, znajući da im instrumenti nepotrebno stoje u podrumu ili tavanu i sl?

Ne! Ovo je čisto obraćanje na ekranu, ono što ste videli. Jednom rečenicom u emisiji apelujem na sve ljude dobre volje koji imaju mogućnosti da pomognu. Rezultati su više nego očigledni. Mogu vam reći da je iz vaših krajeva došlo mnogo. Iz Vojvodine je zaista puno stiglo. Gospodin Sava Todorov mi pomaže u reparaciji tih violina.

Za kraj, recite nam neki savet mladim novinarima. Zamislite da vi sada počinjete. Kako u najezdi globalizacije i sve agresivnijeg senzacionalizma postati kvalitetan novinar?

Kada bih sad birala posao, pitanje je da li bih izabrala ovaj. Izabrala bih ono čega nema, a to je istraživačko novinarstvo. Primenila bih isključivo svoje kriterijume, trudila bih se da budem potpuno nezavisna, što je zaista teško. U realizaciji mojih programa učestvuje kompletna moja porodica, ne ovde, nego i u svetu. Imam jako puno članova porodice koji žive u inostranstvu. Za takvu realizaciju je potrebna velika nezavisnost. Da biste mogli da izgurate nešto, morate da ne pripadate nikome. Živimo u sredini gde šta god da radiš, uvek te negde stave. Uvek moraju da te nekako oboje.

A u globalizaciji, pa jurila bih ekskluzivu sigurno; iako su uslovi otežani, jer čim se nešto dogodi, odmah bude na internetu. Međutim, kroz emisije "Ekskluzivno" se ipak prikazuju priče kojih nema na internetu.  
                                           

(Marko Vranješ, student Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta, 15. april 2010)

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.